„ПОЛИТИКА“ – ДРУШТВО

Да матура поново буде круна школовања

Како је у послератним годинама изгледала српска школа, сећа се Зора Чавић Илић, легенда међу преводиоцима

Било је то време када је наставнички позив био поштован, нарочито ако неко каже да је сеоски учитељ. Школе су биле одличне, није могло да се догоди да неко опсује или удари наставника. Књиге су биле јефтине и нису се штампале сваки час, а кецеље смо носили до матуре. На малој је ретко ко падао, али на великој матури у комисији су били најстрожи професори, то је била круна дугог школовања.

Ово за наш лист прича Зора Чавић Илић, легенда међу преводиоцима Радио-телевизије Србије, али и некадашње Југославије, која је допринела стварању оног старог доброг образовног програма на који смо готово и заборавили. Говори руски, немачки, енглески, италијански, па се често догоди да током разговора мисао изговори на неком од тих језика. Иако је у пензији од пада Милошевића, и даље активно преводи, па је над књигом често затекне зора. Потиче из старе београдске дипломатске породице (а може да наброји до пет колена уназад), чији су преци у Српској енциклопедији, полиглоте, мецене, патриоте, носиоци Карађорђеве звезде, Сребрног ордена Милоша Обилића, Легије части… Очи јој засузе кад се сети како су је једном приликом представили као праунуку Саве Антоновића, једног од најпоштенијих људи старе Србије.

Док гледамо где ћемо да седнемо, јер су готово све површине у стану на Врачару прекривене преводима, књигама, сликама, часописима и пожутелим исечцима из новина, Зора гостима кува кафу и чај од ђумбира. Све је у овој кући необично, од акварела на зиду, столице из Венеције из 17. века и мачке Бабете, чији се „дечко” зове Јасуши Акаши, па до прстена и огрлице са симболом хипи покрета које Зора и данас, у 77. години, с поносом носи.

Удавала се два пута, прво за глумца Дејана Чавића, с којим има ћерку Душку, новинарку, а други пут за доктора Владу Илића, некадашњег директора Инфективне клинике.

Преводећи, упознала је многе славне личности, председнике и глумачке звезде, али и даље говори „да је пропутовала много, али никад довољно”. У својој збирци има потписане фотографије Вивијан Ли, Лоренса Оливијеа, Пола Скофилда…, а од индонежанског председника Сукарна добила је сет сребрних кашичица.

Враћамо се на приче из детињства и питамо је како су се после рата уписивале школе. По територији, одговара. Ишли сте у ону школу која је била најближа вашој кући, није било шврљања после часова.

– Имали смо велике учионице, светле, с огромним прозорима и скамијама. У школу смо носили таблицу с крижуљом и сунђером, нисмо имали хемијске оловке као данас. Прва хемијска је била од америчког војника. Инсистирало се на писању, учили смо песмице напамет, певали у хору, учили су нас да закрпимо чарапу и ушијемо дугме. Задатке смо радили код куће, тамо су нам и књиге стајале, а родитељи су нам читали. Ретко ко је знао да пише пре поласка у школу, јер томе школа служи – прича Зора и набраја имена некадашњих другара и другарица, учитеља и учитељица. О сваком од њих могла би књигу да напише.

На питање који су јој били омиљени предмети каже – сви, осим рачуна. Кецеље у црној боји, с белим крагнама, биле су обавезне и носиле се све до матуре. Иако је идеја била да ђаци изгледају као један, ипак је материјал од којег је сачињена кецеља или крагна одавао социјално порекло ученика.

– После трећег разреда гимназије, са 13, 14 година, полагала се мала матура. Тада сам ишла у Пету женску гимназију. Матуру нису полагали само они ђаци који су имали све петице, а ја сам имала четири четворке. Прво се полагао писмени део – српски, математика и руски, а онда се ишло на усмени испит, пред комисијом од три професора. За разлику од велике, на малој матури се ретко падало – сећа се Зора тих година.

Наставници су били врло брижни, иако на дистанци, родитељи су били позивани у школу сваки час, а просветне власти су тачно знале ко је какав наставник.

После мале матуре ђаци су могли да уписују стручну школу, а Зора је уписала Другу женску гимназију. У школи је учила и руски и енглески, а остало јој је у сећању да су за физичко имали велику и добро опремљену салу, као на ДИФ-у.

– Велика матура се полагала са 17, 18 година и, иако је за нас то био велики стрес, све смо једва чекале – неке да би се удале, друге да би отишле на факултет. То је била круна озбиљног школовања. У комисији су били најстрожи и најсавеснији професори и, богме, било је падања. И тада се ишло на припреме, узимали су се приватни часови за предмете који су баук, али не у обиму какав је данас – прича наша саговорница.

На великој матури писао се есеј из српског језика и књижевности на најмање четири странице, ђак је могао да бира између четири теме. Радио се и превод текста из страног језика и решавао тест с попуњавањем делова реченица које недостају, а из математике су се решавала три-четири „ужасно тешка” задатка. Уз ова три предмета, које су ђаци полагали писмено, усмено се одговарало и из историје и физике.

– Биле смо добра генерација, већина девојака је отишла на факултет, за који се полагао и пријемни испит. На англистици нас је било као жутих мрава, а остало је упамћено да су нам предавали најбољи и најопаснији професори англистике – прича Зора док устаје да потражи школска сведочанства, уз која се добијала и књига на поклон.

Каже да не може стално да се експериментише, јер онда опада ниво и наставника и школовања. О министру Вербићу нема мишљење, осим да интересантно изгледа (јер мораш с човеком прво да разговараш, и то неколико пута), али му саветује да преради програме, да се не штампају стално нови уџбеници и да се хигијена и психологија уведу у школе.

– Некада се није свако „хватао ножа”. Сада су велике слободе и велики пад општег образовања и корисне информисаности. За то је криво усмерено школство – требало је чувати стручне школе и гимназије, чувати као узор моделе француске, немачке и школе царске Русије, а не правити експерименте, јер се ту онда отвара простор за површност и хватање кривина – поручује онима који желе да чују Зора Чавић Илић.

Сандра Гуцијан

објављено: 22.09.2014