17/11/2013 19:04
Јавно-приватно партнерство и образовни систем Србије
„ДАНАС“ – АУТОР: ЖЕЉКО ПАНТИЋ
Попут радника прибојског ФАП-а, који су изашли на пругу не би ли одбранили своје право да и даље примају плату и ништа не раде, у образовном систему Србије овај модел притиска је уходан до савршенства, и примењују га сви: од професора и наставника до ученика, студената и родитеља. Резултат политике попуштања притисцима јесте сулуди систем финансирања образовног система у коме постоје стотине милиона евра у празним школским зградама, и сиротињски просветни буџет који троши преко 95 посто на плате, а тек неколико процената на модернизацију наставе.
Два камиона на Ибарској магистрали
Тако устројен образовни систем одавно је у реалном животу прегажен уздуж и попреко, тако да се по инерцији производе кадрови за које се већ на почетку студија зна да на тржишту рада за тај профил посла једноставно нема, нити ће га бити. Сваке године на тржиште рада образовни систем Србије избацује стотине нових дипломираних новинара, иако ни ови што данас раде једва живе. Хиљаде нових правника, социолога, политиколога, астронома, филозофа, излазе из образовног система Србије са дипломама и академским звањима, која не стварају ништа осим погубне свести тих дипломаца да их њихова диплома чини акадамским грађанима за које је „обичан“ посао попут посла електричара или молера, нешто потпуно испод части. Тако се Србија данас налази у потпуном апсурду да држава са једне стране у стратегији развоја образовног система пројектује раст броја људи са факултетском дипломом до нивоа од чак 40 посто популације, док у исто време послодавци упозоравају да им највише недостаје стручни кадар са средњом стручном спремом, који обавља послове који су армији незапослених академских грађана углавном испод части. Тако се образовне стратегије и реални живот чеоно сударају попут два камиона на Ибарској магистрали, али то изгледа никога не брине, па изгледа да је на снази максима у којој ако чињенице говоре другачије, тим горе по чињенице.
Макар на крају све отишло у пропаст
Још један сет непожељних чињеница, веома елегантно се игнорише, и ту долазимо до концепта образовног ФАП-а, до модела у коме хиљаде људи силом брани своје право да без рада добија државни новац. У законским решењима пише да је по правилима која намеће европски стандард студирања, праг за упис 60 некаквих бодова, а када је неко ове године пробао да стидљиво, по важећем закону, тај праг подигне са 48 на 50, одмах се појавила права мала армија студената бомбаша самоубица, штрајкача глађу који су запретили да ће до смрти бранити своје право на државно финансирање узалудних студија. И наравно, како другачије, изашло им се у сусрет. Право на студирање о државном трошку постало је циљ само по себи, макар и трајало по осам година, макар и држава банкротирала, али очигледно увек ће се наћи неки политичар попут Чедомира Јовановића или Драгана Ђиласа, који ће, као што се то десило 2011. године, због свог „меког срца“ и веселе студентске младости, похрлити пред Владу Србије да подрже студенте који немају довољно бодова за студије, али имају вољу да се за то право изборе силом уцењивања државе сопственом смрћу. Тако је Србија данас, најмање за петину испод стандарда који је по закону неопходан за упис на факултет, тако устројен систем уписа доводи до тога да студенти студирају дуже, да су након тих студија потпуно неупотребљиви на тржишту рада, и да од целог процеса остаје само чист губитак и за државу и за привреду. Мењање тог стања захтева поседовање кичменог стуба, спремности да се каже не уценама, али се очигледно то у државном апарату Србије једноставно не дешава, и одржавање на положајима се поставља као врхунски приоритет, макар на крају све отишло у пропаст. Тако Србија данас на силу јури квоту од 40 посто људи са факултетском дипломом, непотребно одржава огроман број студената чије се деценијско студирање финансира из буџета, а цена тог компромиса могла би бити огромна.
Родитељски ФАП модел
Све мањи број ученика у школском систему, изазван правим демографским колапсом Србије као државе, оставио је за собом стотине празних школа и хиљаде наставника без посла. У образовном систему Србије данас има преко 225 хиљада ученика и студената мање него што их је било 1991.године. Тако се у срцу Београда на неколико стотина метара удаљености налазе основне школе које су пројектоване за 2.000 ученика, али сада имају 200 и 500 ученика, али се од две школе не прави једна, пошто ту на сцену ступа родитељски ФАП модел, тако да онда родитељи излазе на улице, блокирају саобраћај, и силом бране своје право да њихова деца не путују двеста метара дуже у школу. И тако се плаћају огромни трошкови за две полупразне школске зграде, и одржава мир заснован на трулим компромисима, на попуштању практично свакоме ко је довољно дрзак да своје незаслужно право брани силом уцене. Тако уместо да се у просветни буџет слију стотине милиона евра, које би се генерисале продајом или изнајмљивањем празног школског простора, стално се чује ламент просветних синдиката о томе како нема пара, како су плате мале, опрема застарела, а образовни систем превазиђен и непоштован. Док се уједно, испод жита, по мало штипа и и узима од државе на свему: од бизниса са рекреативним наставама у коме се годишње врте стотине милиона евра и који је до ове године био потпуно ван система јавних набавки, до потпуно магловитог стања када је реч о изнајмљивању школских сала за физичко, у коме се тај новац противзаконито убира на разне начине, па се те уплате третирају као донације школи или неретко као донације директорима школа, о којима се наравно одлучује у четири ока.
Безнадежна земља
Управо зато, тужна је земља у којој је само због смањења броја деце, настало преко милиона квадрата празног школског простора, али је безнадежна земља која макар не покушава да тај вишак простора искористи за модернизацију оног дела образовног система који још увек има неку шансу да буде основа здравог развоја економије и друштва у целини. Овако, у системској примени ФАП модела уцене државе, у којој представници министарства просвете пре или касније, тихо попуштају пред уценама свих врста, цео образовни систем Србије тоне као Титаник, и уместо да буде један од већих извора прихода за буџет, постаје џиновско јавно предузеће у коме преко милион људи по разним основама прима новац од државе. Хиљаде страних студената не могу да добију боравишну визу, приватни универзитети се третирају као страно тело, а државни универзитети постају аутономни од земљине теже, са слободом да свој рад могу да реализују потпуно неоптерећени таквим тривијалностима као што су економска криза, незапосленост или буџетски дефицит. Државни образовни систем постаје сам себи сврха, само још један начин да се на државну плату, потпуно без основа, прикопчају нове десетине хиљада људи, од којих неки као предају, неки као уче, док неки као поправљају полупразне школске зграде. Зато и не чуди потпуна незаинтересованост да се огромна имовина, стотине празних школа и универзитета, на неких начин ставе у функцију развоја образовног система. Ипак, посебно у светлу чињенице да је прављење буџета за 2014. годину очигледно пријатно попут вађења умњака, разноврсни просветни ФАП ударници, могли би се изненадити брзином којом ће се вратити у земљину орбиту, под власт омражене Земљине теже. Макар и због тога што нико са стране неће моћи да схвати, зашто би давао кредите држави која има милијарде евра некоришћене имовине, коју нико ни не покушава да стави у било какав смисаони план коришћења.
