Из Шарчевићевих сталних “лутања” не зна се (или зна се) ко истински влада српском просветом – српска или страна “влада”?

Министар просвете Младен Шарчевић, у неколико последњих дана више пута се појављивао у медијима, покушавајући да објасни нешто, што ни њему самом, чини се, није до краја јасно.

А шта се заправо догађа и зашто министар просвете излази у јавност са одређеним замислима, па и “готовим” плановима, о којима још није озбиљно разговарано ни у Влади Србије, али, што је изгледа далеко важније – ни са ММФ-ом Министарство просвете није начинило никакав коначан “договор”? У ствари, из Шарчевићевих сталних “лутања” не зна се (или зна се) ко истински влада српском просветом – српска или страна “влада”?
Одговор на овакво питање можда и није толико тешко дати. Министар Шарчевић, могуће је, спада у оне људе који би заиста желели да оставе озбиљан траг у српском образовању, али, чак и када би код њега такве жеље било, он није у прилици да своје замисли афирмише и барем делом оствари. А зашто није у прилици? Па, једноставно, сам не поседује потребна знања да би, најпре, умео да уреди начин на који се контролише законитост рада просветних установа, а потом учврсти правне механизме који неће дозвољавати додатно “расклиматавање” српског васпитно-образовног система.

Опет, чак и да је стручњак за право, Шарчевићу би било тешко да разбије стереотипе, зачкољице и заблуде, које данас владају у просветном правном поретку, који би требало да произађе најпре из специјалног закона – Закона о основама система образовања.

Ево једног примера потпуног неразумевања материје о којој министар прича:

“Када бих имао за развој бар део тог новца”, јада се Младен Шарчевић, “који морамо да издвојимо за изгубљене судске пресуде, ја бих био срећан човек. Сада плашим директоре да не праве нове тужбе и да се не дешава да не реагују школски одбори.”

Министар Шарчевић не схвата да он није страшило у образовном систему Србије, које ће да плаши директоре или било кога другога. Он је особа која се тренутно налази на челу српске просвете и као министар одговоран је за њено правилно и законито функционисање. Коначно, ако је мислио да ће некога заиста моћи да уплаши, тада се грдно преварио. Понајмање директоре, који одавно виде да министар нема никакву власт над њима.

Уз то, Шарчевић додаје, “да школе много новца губе и на изгубљеним судским споровима, само зато што ниједан секретар школе, иако је правник, није положио правосудни испит.”

И заиста, истина је да школе губе огроман новац када ангажују адвокате у радним споровима и када те радне спорове изгубе. Сви су тада, углавном, на истом (наставник који је добио спор) или на губитку (школе), а једини који у свему томе страховито профитирају – јесу адвокати. Сваке године адвокатима се, противзаконито, из општинских буџета пребаци огроман новац од којег би се могло направити стотинак спортских сала, дечјих вртића, игралишта; а могло би се опремити и на стотине информатичких кабинета, свака школа могла би имати на располагању модерна наставна средства итд.

То је једна ствар, а друга је да против школа спорове углавном воде запослени, а ту је реч о радном праву, за који је сваки секретар максимално припремљен – или би морао бити припремљен. При полагању за лиценцу, секретари полажу радно право – као и сву другу правну материју која им је потребна у послу на коме се налазе. Сада долазимо до апсурда: секретари су оспособљени да воде управне и правне послове у школи, знају како да донесу одређен акт, а када запослени потегне судом да доказује да тај акт није у складу са законом – тада на сцену ступа адвокат да брани оно што је секретар урадио. Из тога јасно видимо да онај коме је посао да води управне и правне послове у школи не би требало да представља никакав проблем да брани правни акт, уговор, решење или неки други документ који је издао, јер је све то морао издати у складу са законом.

Наравно, није никакво чудо да министар Шарчевић не зна да просветне установе немају никакву законску могућност да узму адвоката за пружање правне помоћи, а тиме и заступања на суду. А зашто или како немају? Једноставно, Закон о основама система образовања у члану 68. став 1. (“Управне, нормативно-правне и друге правне послове у установи обавља секретар, у складу са нормативом којим се утврђују критеријуми и стандарди за финансирање установе”) недвосмислено је дефинисао ко у установи обавља правне послове – а тај је – секретар школе! Одатле постаје очигледно да, сем секретара школе, нико други не може да ради правне послове. Уосталом, како видимо, за такав посао секретар добија плату из буџета Србије.

Да је све то тако, потврђује и Правилник о систематизацији радних места у основним и средњим школама, у коме, дословно, поред других управних и правних послова, стоји да “секретар заступа школу на суду и пред другим државним органима”! Закон о раду допушта да се може направити уговор о делу (члан 199. ЗОР-а, став 1.), то јесте, да се за обављање послова који су ван делатности послодавца (самостална израда или оправка одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла) може ангажовати лице које није у радном односу код послодавца. Из тога недвосмислено произилази да се не може упослити лице ван радног односа, ако у послодавцу већ постоји запослени који је за ту исту врсту посла плаћен. А у школама секретар је у радном односу и плаћен је из републичког буџета да обавља правне послове, те његов посао не може да ради нико други, исто онако као што ни посао наставника не може да обавља неко ко није у радном односу у школи.

То што министар не зна законске одредбе, није ништа чудно. Он је завршио географију, па тако с правом нема готово никаквих додирних тачака. Уосталом, није на министру да примењује правне параграфе. За такву врсту посла он има велики правни тим, у ствари, више тимова, који, изгледа, не раде како би требало или не раде уопште. Да раде, министар и Министарство се не би толико и свакодневно брукало.

Поменимо само ону превару с почетка ове године, када је Министарство, кобајаги, вратило лиценце троме просветних радника који су штрајковали глађу у фебруару. Заправо, радило се о правном промашају века, огромној срамоти, где се правна екипа Министарства понашала као трговац на вашару који продаје “сапун који чисти све флеке”. Нешто слично се поновило и током штрајка истих наставника у мају месецу. Правна служба Министарства понашала се као група случајних пролазника и путника, који су се у касним ноћним сатима затекли у станичном ресторану.

Други гаф министра просвете (који за”чудне” наредбе и упутства не сноси пуну одговорност) било је “обавезујуће упутство”, којим се у школама тражи да се у судовима уместо адвоката имају упослити друштвени правобраниоци. Био је то још један пуцањ у празно – још један министров “ћорак”. Наравно, ни у једној школи такву министрову “обавезност” и изненадну “строгоћу” нико није узео за озбиљно. Шарчевић заборавља: да би човек могао да делује ауторитативно с позиције власти, он најпре мора да зна зашто доноси одређену одлуку, те би морао да се до краја, детаљно, упозна са механизмима којим се може обезбедити дисциплина и поштовање закона.

А зашто адвокати, па и друштвени правобраниоци никако не могу да завире у школе, а камоли да се тамо појављују као заступници директора? Ствар је ту крајње једноставна: Закон о основама система образовања је специјалан закон (леx специалис), па све оно што он регулише мора да се примени у правном животу у образовном систему земље. Општи закони (ЗОР, ЗОУП, ЗПП итд.) у просвети су присутни само у оним законским одредбама и решењима која нису обухваћена Законом о основама система образовања. Тамо где постоји колизија законских решења, примењује се специјални закон за просвету (Закон о основама система образовања).

Такав је случај са чланом 85. ЗПП-а, који гласу да “правно лице може за пуномоћмика да узме адвоката или дипломираног правника који је запослен у правном лицу и који има положен правосудни испит”. Из оне цитиране Шарчевићеве жалопојке на почетку текста јасно се види да он верује како правници (секретари) у школама треба да имају правосудни испит, јер то, ето, захтева ЗПП. Прво ЗПП то уопште не захтева, него каже “може” (необавезност), а не “мора”, а друго, поменути члан 85. став 4 потпуно је ирелевантан за просвету, јер специјални просветни закон (ЗОСОВ) изричито наређује да правне послове у школи може обављати само секретар школе (члан 68. став 1.).

Леx специалис дерогат леги генерали (специјални закон укида општи) латинска је правна доктрина, која постоји да би се унео ред у примењивање закона. У конкретном случају, да се министар просвете (или што је горе – судија) не би збуњивао и разбијао главу коју законску одредбу да примени, ону из ЗОСОВ-а (да секретар обавља правне послове у школи) или ону из ЗПП-а (да пуномоћник правног лица може да буде адвокат), постоји правило “пречег”, то јесте, увек када је у питању колизија у законима, предност има специјални закон.

Наставиће се…

(Д. Гостељски/ корени.рс)