У свету су први на удару кризе инвестиције попут куповине стана или аута, док је код Срба та листа мало другачија, па се најтеже одричемо ситних задовољстава.
Истраживања показују да у свакој кризи постоји устаљени редослед чега се грађани најчешће одричу. У свету су први на удару кризе велике инвестиције попут куповине стана или новог аутомобила, док је код Срба та листа некако другачија, па се најтеже одричемо мобилних телефона, ситних задовољстава која ипак коштају, попут кладионице, кафане и бацања новца на игре на срећу.
С друге стране, најлакше је уштедети на средствима за хигијену, културним догађајима, одласцима код фризера и козметичара, сматра већина грађана.
Грађани других земаља после некретнина прво прецртавају гардеробу и техничку робу, да би се, на крају, каиш највише стезао на храни или на кућној хигијени. Код нас је ситуација мало другачија, премда смо по много чему специфични. Закључак да смо се личне хигијене одрицали и пре почетка кризе можда делује претенциозно, али нико не може да побије чињеницу да нам недостатак новца неретко представља идеално оправдање да избегнемо одлазак код зубара или лекара.

Збогом, културо

– Евидентно је да смо на прве знакове кризе почели да штедимо на свему што се, условно речено, може назвати уживањем – каже Зоран Николић из Националне организације потрошача Србије. – Престајемо да купујемо књиге, да одлазимо у позориште или биоскоп, све ређе посећујемо кафане и организујемо заједничка славља или прославе. Након тога, штедимо на гардероби, купујемо јефтинију и мање квалитетну робу, заборављајући притом енглеску пословицу да нисмо толико богати да бисмо дозволили себи да купујемо јефтине ствари. Тек на крају долазимо до хране, али нам се штедња на њој, по правилу, увек враћа као бумеранг. Овде заиста не би требали да правимо компромисе, јер за разлику од хедонизма, културе и гардеробе, последице лоше исхране се појављују касније и често се не могу исправити. Наравно, нужда закон мења, али би ипак морали да поведемо рачуна о приоритетима.
Одрицање од одласка код зубара је само један од примера колико мало водимо рачуна о свом здрављу. Разумљиво је да је много пријатније себе задовољити куповином неке ситнице него провести (и платити) време на стоматолошкој столици, али је извесно да ћемо касније променити мишљење, односно тек када нам здравље буде бесповратно нарушено.
Колико на економско стање нације указују наизглед обичне ситнице показује и вишегодишње истраживање спроведено у високоразвијеним земљама, које је показало да је куповина доњег рубља у тесној вези са куповном моћи једне земље.

Кафана као потврда идентитета

Социолог Милимир Мучибабић објашњава да се сиромашна друштва најлакше одричу културе – позоришта и уметничких вредности, јер сматрају да је то губљење времена. С друге стране, кафана и провод су нешто чега се Срби последње одричу због угледа који та „институција“ ужива код нас.
– Сиромаштво и криза доводе до ризика од губитка идентитета и управо зато је нашем човеку потребна његова потврда, па чак и од особља у кафани. Просто, постоји један чудан систем вредности у коме човек губи координате, а у коме дружење и кафана заузимају високо место – објашњава Мучибабић.
Чињеницу да се Срби пре одричу одласка код лекара него провода, Мучибабић објашњава тиме да наши људи за непосећивање лекара увек нађу оправдање. Ипак, не допуштају себи да не оду у кафану, јер би то, према њиховом систему вредности, показивало веома лошу ситуацију. М. Ц.

Права слика стања

По правилу, први знак кризе управо је мања потражња гаћа на тржишту, на основу чега би се могло закључити да се најлакше одричемо онога што се не види. Ипак, наши саговорници кажу да такве резултате треба прихватити са резервом.
– Не можемо на основу тога колико имамо мобилних телефона процењивати да ли живимо у земљи благостања или не, јер се људи различито односе према својим потребама – каже Зоран Попов, економиста. – Сећам се истраживања у Великој Британији где су економске токове годинама сагледавали на основу односа продатог вискија и просечних плата учитеља у Енглеској, да би се тек касније показало да то, ипак, није реалан однос. Осим тога, важно је и где се истраживање обавља, јер је чињеница да нису исти приоритети становништва на југу Србије или, рецимо, оног у Београду или Војводини. Знатно важније би било када би неко истражио шта су наши економски приоритети – стварање услова за лично богаћење појединаца или потреба да заиста направимо такав економски систем који би целој земљи донео благостање.

Редослед одрицања током кризног периода:

1. Прво чега се грађани Србије одрекну када схвате да морају да смање трошкове је – куповина књига
2. Срби сматрају да ће прилично уштедети ако не иду у позориште или биоскоп
3. Одлазак код зубара и лекара је трећи на списку за штедњу иако на здрављу не би смело да се штеди
4. Када желимо да смањимо удар на буџет, купујемо јефтинију и мање квалитетну робу
5. На гардероби се штеди тек када се одрекне већих задовољстава
6. Ручкови, кафане, дружење с пријатељима на дну су листе одрицања
7. На храни, мобилним телефонима и гориву штеди се само онда када нема на чему другом