Давор Милошевић, млад у Србији са будућношћу у Аустралији – реаговање на текст „Зауставити одлив мозгова“
У тексту „Зауставити одлив мозгова“ др Зоран Аврамовић износи податак „да смо 12 милијарди евра изгубили улажући у школовање природно-техничке интелигенције и научника, који су отишли у иностранство“, али не каже колико се милијарди вратило од „гастарбајтера“ из тог истог иностранства? Зар од тих неколико милијарди кроз „дознаке“ сваке године не преживљава добар део нашег друштва?
Тачно је да без младих свако друштво све више стари и нестаје. Кубурили смо деценијама са белом кугом и били по томе у самом светском врху, а вицешампиони у такозваном одливу мозгова, одмах иза Папуа Нове Гвинеје. Веровали смо у одлазак Милошевића, у повратак Космета, у долазак демократије, слободе и капитализма, завршетак транзиције, у одлазак ДС, у долазак СНС… И кад су сви отишли, дошли и прошли, испало је да се демократија у Србији огледа у томе што свако може да ради шта хоће ако га не ухвате или има везе, да је закона за немоћне све више, да је слободе све мање…
Млади јесу школовани и поштени, али нису и наивни. Схватили су шта се око њих дешава и шта им се спрема, али нису спремни да пристану на намењену им судбину. Последњи окидач био је долазак СНС на власт, као јединих који нису до сада владали. Жалосно је што када се испред зграде скупимо ми млади, или бар млађи, снег да очистимо, имамо више диплома од целокупног сазива Народне скупштине.
Да бисте успешно водили корпорацију, морате почети од њеног дна, као и да бисте водили војску и државу. Е сад, да бисте успешно водили државу морате пре тога успешно водити војску или неку мегакорпорацију, а не да вам прво радно место буде место министра или посланика. Није највећи проблем Србије то што најбољи одлазе, него што најгори остају, и у том интелектуалном вакууму напредују!
Најчешћа два коментара старијих, упућена нама младима, јесу да не одлазимо у туђину јер тамо не знамо никога и да смо халапљиви па да зато одлазимо, а не слушамо их да тамо мора да се ради и да ће овде бити боље, једном. У туђини можда не знамо никога, али упознаћемо, и тамо живе људи и у великој већини нормалнији него овде! А то да се много ради плаши само генерације Титових омладинаца. Ми смо спремни да много радимо, ако ћемо за то бити и адекватно плаћени. Нико не жели да ради 12 часова дневно шест дана у недељи а да буде најнеплаћенији и најобесправљенији радник у Европи! Ми желимо да радимо и нормално да живимо, али не желимо и немамо ни снаге ни воље да се овде узалуд боримо и гинемо.
Ми млади не одлазимо зато што смо „похлепни“ него зато што желимо добро, ако не нама, онда бар својој деци и деци наше деце. Када сам рекао супрузи да се иселимо, она ми је одговорила „како ћемо због деце“, а ја сам јој одговорио „па због деце то и радимо!“ Ето, моји старији суграђани и наши драги родитељи, ми не одлазимо због себе, него због своје деце и ваших унука и праунука. Ако ми нисмо одрасли у нормалном друштву, да одрастају бар они…
Др Зоран Аврамовић у свом тексту наводи и модел који би могао да се примени како би се млади спречили да оду. Могли би се написати уговори за оне који се школују на терет буџета, као што постоје и за кадете Војне академије, тако да после школовања свршени академци морају да се отаџбини, која их је школовала, одуже тако што ће ту „школарину“ да одраде. Проблем је што ако вас неко обавеже да за њега радите, морате и радно место да му обезбедите! Ако тако обавежете и спортисте, ми ћемо у свим спортовима бити клупски прваци Европе, а ни спортисти се неће бунити, али морате најпре да им исплатите плате! Сигуран сам да би сваки млади спортиста пре, за много мање новца, остао и целу каријеру у својој земљи градио, али не би ако га та земља довољно не поштује и ако не може од те плате своју породицу да прехрани, школује и здравствено осигура!
Давор Милошевић
(Новости)
