Коментар ФБГ: Јел’ могло да прође без Жарка? Зашто баш министар просвете? Зашто се није прошетао до Куће цвећа или до Пожаревца, као годинама раније, лакше би нам пало? Зашто поробљена Европа? Зашто устаничка искра? Каква еманципација жена? Који темељи за свеопшти напредак? Која смрт фашизму – слобода народу? Квислинзи? Колико је било „храбрих јулских устаника“? Какве то има везе са образовањем…
Јадно је данашње наше образовање које за министра просвете има пост-комунистичког профитера приватничког високог образовања, уништитеља државног образовања, коме не смета да парама наставника купује деци уџбенике, користећи „Валтер брани Сарајево“ иконографију, КАО ДА СЕ ОН БОРИО?
Танјуг: Дан када је Србија устала против фашизма
БЕЛА ЦРКВА – У Белој Цркви код Крупња данас је обележен 7. јул, а министар просвете Жарко Обрадовић је положио венац уз плотуне почасног строја Војске Србије.
Обрадовић је рекао да народ Србије данас са поносом обележава дан када је снагом слободарских уверење устао против фашистичких окупатора и запалио прву устаничку искру у пониженој и поробљеној Европи.
Обрадовић је реко да је српски народ у Другом светском рату бранио право на слободу и своју државу, али да се Народно-ослободилачки покрет борио и за цивилизацијске вредности као што су описмењавање становништва или еманципација жене.
„Тиме су постављени темељи за свеопшти напредак и просперитет нашег народа који је почео после ослобођења и не може бити оспорен никаквим лажима и неистинама“, рекао је Обрадовић, поручивши да је обележавање 7. јуна порука онима који релативизију и умањују истину о страдању српског народа под фашизмом и његовом доприносу борби против фашизма.
Према његовим речима, не сме се дозволити да се политичком трговином данас умањују злодела и промени улога окупатора и њихових слугу.
„Савремене интеграције и комуникација са светом не значе одрицање од свог идентитета наслеђа и интереса, опредељење за европске вредности не сме да значи одустајање од сопствених националних интереса“, рекао је Обрадовић и говор завршио партизанским поздравом: „Смрт фашизму, слобода народу“.
Дан који је пола века у Србији слављен као Дан устанка, да би одлуком владе 2001. године тај државни празник био укинут, обележен је данас уз партизанску иконографију, корачнице и црвене заставе.
Председник СУБНОР-а Миодраг Зечевић поручио је на свечаности да 7. јула у Белој Цркви није пуцао брат на брата, већ је, како је рекао, српски родољуб и борац за слободу пуцао на фашистичког окупатора, кога је верно, свесно и добровољно представљао српски квислинг.
„Седми јул није државни празник. То је интерес текуће политике, али се он не може избацити из историје и народног сећања. Он је у историји Србије громада и такав ће и остати. Надамо се бољим временима и умнијим људима који ће чувати сећање на дело храбрих јулских устаника и поштовати стечену славу својих предака“ казао је Зечевић.
Србија данас нема званичан празник којим обележава почетак борбе против фашистичког окупатора, иако су Срби једна од нација којима су нацисти и њихови сарадници у Другом светском рату нанели процентуално највеће жртве.
Политбиро Централног комитета Комунистичке партије Југославије је 4. јула 1941. У Београду донео одлуку о покретању оружаног отпора против окупатора, и тај дан је, такође до 2001. године, слављен као Дан борца.
Влада Зорана Ђинђића је одлуку о укидању два празника донела због неслагања поклоника партизанског и равногорског покрета о томе ко је први покренуо антифашистички устанак у Србији.
Симпатизери четничког покрета тврде да је командант Југословенске војске у отаџбини генерал Драгољуб Михаиловић устанак покренуо 13. маја на Равној Гори.
До данас није пронађен догађај који би био универзално прихваћен као дан устанка, а поједини историчари сматрају да би најприкладнији повод био ослобађање Горњег Милановца, 28. септембра 1941. године, у којем су заједнички учествовали партизани и четници.
У социјалистичкој Југославији 7. јул је прослављан у знак сећања на прву оружану акцију Рађевско-азбуковачке партизанске чете, чији је комесар Жикица Јовановић Шпанац са сарадницима на сеоском вашару у Белој Цркви позвао народ на устанак и убио двојицу жандарма који су покушали да га ухапсе.
Један од савременика тих догађаја, Слободан Ристановић истакао је да се 7. јул, упркос увреженом мишљењу, није прослављао у знак сећања на убиство двојице жандарма, јер је таквих инцидената у Србији било и пре тог датума, већ због чињенице да је народ том приликом први пут јавно позван на устанак.
„Овде су се догодиле две ствари, најважнија је да је одржан збор и да је народ позван на устанак, а инцидент који се касније догодио и у којем су погинула два жандарма таквих је било и пре и после 7. јула“, рекао је Ристановић, аутор књиге „У име слободе и правде нашег народа – Устанак против фашистичког окупатора 1941“.
Он је изјавио да је Жикицу Јовановића Шпанца и још неколицину партизана Ваљевског одреда на збору сачекало између 200 и 300 сељана, а да је после његовог надахњујућег говора седморо омладинаца одлучило да се придружи партизанима.
Ристановић истиче да су догађаји у Белој Цркви, укључујући напад на немачки гарнизон који је ускоро уследио, покренули след догађаја који је резултирао стварањем прве слободне територије у поробљеној Европи – Ужичке Републике.
