ИЛУЗИЈА!
Не липши, просвето, до зелене траве!
Владимир Димитријевић
Колико је папрено висока цена ЕУ илузија у нашем школству и како је потрошен новац за „необичне“ пројекте кредитиране (под непознатим условима) од Светске банке из Вашингтона.
У јесен 2004. министарка просвете у Влади Србије, проф. др Љиљана Чолић, била је приморана да поднесе оставку. Разлог је, тобож, био то што је она избацила изучавање теорије еволуције у осмом разреду основне школе (што, наравно, није била истина). У ствари, она је јавно указала на махинације „ДОС-овог Доситеја“ Гаше Кнежевића и његове (то јест, сорошевске) екипе у Министарству просвете. У интервјуу датом „Вечерњим новостима“ 22. маја 2004. године, Љиљана Чолић је, на пример, саопштила да је „за уговор о делу за осмишљавање једног од семинара за обуку наставника“, названог „Тот обука“, плаћен хонорар од 50 хиљада евра, што је иначе цена једног мањег стана у Београду. Таквих баснословних хонорара било је још неколико, али, нажалост, још нисмо успели да свима уђемо у траг (…) Доста њих је из невладиних организација, али има и оних институција које не спадају у област образовања или педагошке обуке (…) За време прошлог сазива запослено је 230 нових људи у Министарству. Када смо извесну госпођу питали шта је њен посао, она није знала тачно да нам објасни. Занимљиво је да конкретне податке о томе није имала ни правна, ни финансијска служба, а њено радно место гласи – координатор донација“, навела је Љиљана Чолић. Она је тада, такође, саопштила и ово: „Наследили смо огромне дугове и аљкаву финансијску документацију. Врло је могуће да то није случајно (…) Овај ресор је изгледа био јако битан страним партнерима и било их је много. Не би било тако драматично да нису потписивани уговори на неколико година, чак и на десетак. И сада су страни донатори и кредитори врло заинтересовани да ли ће новац завршити на прави начин. У добре намере не сумњамо, али начин на који је тај новац трошен тешко да те намере може да оправда“.ТРОЈАНСКИ КОЊ У ТВРЂАВИ ОБРАЗОВАЊА
Професор др Милан Брдар, који је био помоћник Љиљане Чолић, у својој књизи „Хроника разорене Троје“ објаснио је ко је и како био заинтересован за наше школство: „Министарство просвете је до 5. октобра 2000. године имало 230 чланова. Када смо дошли, почетком марта 2004, затекли смо 650 запослених (…) У 90 одсто случајева реч је била о врло компетентним особама: дипломираним геодетама и инжењерима, биолозима итд. са заједничком особином да им је то прво запослење у позним тридесетим годинама живота (…) Планирали смо да тај силан свет отпустимо, али нисмо успели, не због наше некомпетентности, него због одређене наткомпетентности (…) Реч је о ‚Светској банци‘(…) као главном реформатору нашег образовања (…)“
Брдар је даље посведочио да је преко видео бима службеник „Светске банке“ из Вашингтона сваког четвртка издавао „меко окупаторска“ наређења људима из Министарства просвете Србије. Овај чиновник Империје је читао и списак људи који се, као „осведочени стручњаци“, морају задржати у Министарству, тако да од смањивања огромног и непотребног броја новозапослених углавном није било ништа. Наравно, већина штићеника „Светске банке“ били су Гашини једномишљеници, при чему је главни координатор ширења Сорошевих „генијалних“ образовних идеја у нас била Тинде Ковач-Церовић, Гашина десна рука.
