По распореду који су утврдили репрезентативни синдикати у просвети, а након три једнодневне обуставе наставе с протестним окупљањима и шетњама, ово је прва седмица штрајка у оквирима закона, или „штрајкића” у повоју, како га називају организатори. Зонски или циркуларни штрајк, како га још зову, подразумева да се сваке седмице смењују школске управе у којима просвета делом функционише на минимуму процеса рада. Ове недеље у Београду и Пожаревцу у више од 60 одсто школа просветни радници исказују незадовољство скраћењем часова. Већ наредне домаћини „штрајкића” биће школске управе Нови Сад, Зрењанин, Сомбор и Ваљево, и то од среде до петка, јер у понедељак је нерадни Дан примирја у Првом светском рату, а и у уторак ђаци ће бити на јесењем распусту.
План штрајка може и да се измени. Једна од опција је да организатори одлуче да у пракси спроведу оно што су на протесту 1. новембра испред Владе Србије наговестили – штрајк обуставом рада на неодређено време. Шансе да се преговори наставе илуструју јавно изречени ставови представника синдиката али и извршне власти „да немају више о чему да разговарају”. По том питању су постигли консензус, након низа састанака. На последњем састанку влада је просветарима дала „коначну понуду”: да свима плате буду увећане за 11 одсто, да накнада за одељењско старешинство буде за проценат већа, а да запослени у школама добију и једнократну новчану помоћ, под условом да одустану од штрајка.
Компромисно решење остало је ван домета. Значење „обавезујућег протокола” на који просветари константно подсећају сажето је протестну паролу „Опет сте нас преварили” на транспаренту на челу колоне хиљада просветних радника на улицама Београда. И када је пред изборе 2023. године тај протокол потписан, део просветне јавности тумачио је то као капитулацију синдиката. Влада се обавезала да ће испунити све ставке тог документа, а аргумент је синдиката да папиром који су потписали надлежне држе за реч. „Коначну понуду владе”, као и ону пре ње, па и протокол, просветари могу да окаче мачку о реп ако изостану дијалог и компромисно решење.
– Они који наступају испред синдиката морају бити свесни да кад потписују и договарају нешто да гаранција потписаног мора бити бланко оставка јер ако уверите колеге да сте проблем решили, беспредметно је после кукати како сте преварени. Одговорност за (не)чињење је нешто што одавно недостаје на синдикалној сцени. Међутим, у овом тренутку нема ни назнака да ће се проблеми решити, а уместо одговорности и поверења делује да се и синдикати и представници владе више понашају као овнови на брвну покушавајући да надиграју једни друге. У таквој ситуацији највише испаштају ученици и образовни систем уопште – указује у разговору за „Политику” Александар Марков, председник Форума београдских гимназија.
Ултимативна понуда коју су наставници добили, оцењује он, више делује као дисциплинска мера којом се желе преваспитати непослушна деца, него као озбиљан предлог који је резултат преговора. Ако се жели отворени дијалог и постоји истинска потреба да се пронађе решење, онда се ултиматуми не постављају, напомиње Марков. Уверен је да је „коначна понуда” владе више дала ветар у леђа штрајку просветних радника него сви досадашњи позиви синдиката.
Суштински проблем у преговорима између представника владе и синдиката он види у узајамном неповерењу. Синдикати не верују кад им власт објашњава да новца нема. То је, каже, разумљиво због противречних информација у јавности где се једног дана говори о буџетском суфициту, а већ наредног да плате просветних радника не могу бити изједначене са републичким просеком јер у државној каси нема довољно пара. Такве контрадикторности подривају поверење.
– Ако изузмемо неповерење у рад синдиката од стране наставника, што већ представља хроничан проблем у просвети, утисак је да ни представници владе не верују довољно синдикалним лидерима када им говоре о тешкој финансијској ситуацији оних који нам образују децу. Потврда тога су оптужбе које се провлаче кроз поједине медије да политичке странке стоје иза штрајка просветних радника. Додатно, утисак је да и представници синдиката који учествују у преговорима ни сами не знају шта да раде, а неки потези које повлаче више делују као да су засновани на популизму него на реално сагледаној ситуацији – сумира Марков.
Имајући у виду штрајкачки потенцијал у просвети, он сматра да је упитно у ком правцу би се даље могао развијати штрајк. Подсећа да је на почетку велика синдикална четворка потписивањем протокола потценила наставнике и направила просвети медвеђу услугу, а себи одступницу за подгревање тензије.
– У старту су преценили себе и реалне домете синдикалне готовости за борбу, говорим о штрајковима обуставом наставе на којима је одзив, иако значајан, био мањи него што би могао да буде. После је влада потценила штрајкачки потенцијал, а ултиматум је разгневио све и распламсао штрајк. Форум који окупља београдске гимназије управо бележи најмасовнији одзив на штрајк у последњој деценији. Само у две гимназије у главном граду часови трају 45 минута – истиче Марков.
