Упркос бројним опструкцијама у Влади
Вербић би још један мандат
Вербић се, више него иједан министар у Влади Србије, од старта суочава са опструкцијама. Незванично се помиње да је Вербић спреман да прихвати још један мандат уколико буде располагао већим буџетом
АУТОР: В. АНДРИЋ (“Данас“)
Поништавање конкурса за нови циклус научноистраживачких пројеката још једном је потврдило да актуелни министар просвете и науке Срђан Вербић нема подршку владајуће странке. И док премијер Александар Вучић поручује да ће у новој влади бити најмање шест нових министара и да је просвета, поред здравства и пољопривреде „критичан“ ресор, Вербић је, како се незванично помиње, спреман да прихвати још један мандат уколико буде располагао већим буџетом.
Управо на Вербићевом примеру, који је у владу доведен као нестраначка личност, показало се да министар мора да буде јака политичка личност, не само да би се изборио за више пара у ресору којим руководи већ и да би његове одлуке имале, какву-такву тежину. Вербић се, више него иједан министар у Влади Србије, од старта суочава са опструкцијама (или је само његов случај видљив у јавности), а обарање конкурса за науку, о чему су пре обавештени медији него он лично, само је врх леденог брега.
Уочи расписивања избора на влади је „пао“ предлог измена Закона о основама система образовања и васпитања, јер је, како је речено, један министар тврдио да синдикати нису задовољни предложеним решењима. На том закону Министарство просвете радило је месецима, да би на крају од већине промена одустало и пред владу дошло са малим бројем измена, али ни оне нису добиле „зелено светло“. Преседан какав се не памти у просвети је повлачење Предлога закона о уџбеницима из скупштинске процедуре, и то након што га је влада усвојила, али су овога пута од Вербића јачи били издавачи уџбеника. Ипак, тај закон је прошао у другом покушају.
О томе колико политика има уплива у кадровска решења сведочи пример бившег државног секретара Александра Белића, кога је Вербић и довео и сменио, али влада зато није желела да разреши помоћницу министра за предшколско и основно образовање Жељку Радојичић Лукић, иако је на интерном конкурсу изабрана друга особа. Подршка коју помоћница ужива у врху СНС-а била је јача од Вербићевог става да је не жели у кругу најближих сарадника.
Премијер Вучић је, упркос аферама и пропустима, у последње две године „чувао леђа“ многим министрима, али не и Вербићу. Током петомесечног штрајка он је практично „пуштен низ воду“, а протест је успео да угуши оног тренутка када је казнио штрајкаче смањењем плате. Вербић је остао усамљен и после жестоких напада цркве због његовог предлога да би веронауку и грађанско васпитање требало свести на четири године учења. Иако је мало вероватно да би се без подршке у влади упуштао у овако деликатно питање, владајућа странка није се уопште изјашњавала када је кренула лавина увреда на Вербићев рачун.
О томе како се министар просвете котира у напредњачким круговима говори и чињеница да је Скупштина Србије за председника Националног просветног савета изабрала Александра Липковског, против чијег именовања је Вербић отворено био. И што је још занимљивије, Липковски је члан Политичког савета Двери, који су СНС-у опозиција.
У просветним круговима помиње се да премијер Вучић са многим стварима није био упознат, те је, рецимо, кадрирање или обарање конкурса за науку потекло од његових сарадника, што би, верује се, могло бити пресудно при одлучивању да ли ће Вербићу понудити још један мандат.
Срђан Вербић је током досадашњег министровања остајао не само без политичке већ често и без подршке стручне јавности. Иако је на почетку мандата инсистирао да ће одлуке доносити на основу података, а не утисака, управо му је стручна јавност замерила да је све препустио уском кругу својих сарадника, који су одговорни за многа лоша решења. Због тога се више пута дешавало да Министарство донесе документе, које већ сутрадан под притиском одређених интересних група мења, па се у јавности стекао утисак или да просветна власт није довољно стручна или да нема снаге да се одупре притисцима. Пример за то су правилници о финансирању основних и средњих школа, па и конкурс за научноистраживачке пројекте, јер је Министарство било спремно на уступак научној заједници како би се побољшао статус младих истраживача. Ако је тачно оно што Вербић говори – да се струка питала, нејасно је зашто њихово мишљење није уважено током израде конкурса већ након расписивања, када се подигла бура у јавности.
На два колосека
Да Вучић и Вербић „не играју у истом тиму“ указивале су њихове несинхронизоване изјаве, попут оптимистичних и амбициозних најава премијера о увођењу дуалног образовања и великим реформама и улагањима у образовању 2016. године. Вербићево „спуштање лопте“, тачније реално сагледавање тешкоћа у увођењу дуалног система, поједини медији су окарактерисали су као „удар на Вучића“.
