САНУ ускоро о Нацрту новог закона о високом образовању
У Српској академији наука и уметности у наредних месец дана биће организована расправа о Нацрту закона о високом образовању, договорено је на последњој седници Одбора за високо образовање. Академик Душан Теодоровић, председник Одбора за високо образовање САНУ, не зна да ли је ико од академика учествовао у изради новог закона, али се с неким решењима о којима је „Политика” обавестила јавност у суботу ипак слаже.
– Академија мора да каже шта мисли, јер је то врло важан документ за будућност високог образовања у Србији. Зато ћемо организовати округли сто с једном једином тачком – коментар нових законских решења. Нацрт закона нисам видео, нити знам да је ико у Академији добио документ, не знам ко је био у радној групи, ниједан члан Одбора за високо образовање САНУ није био консултован, нити информисан – каже за наш лист академик Душан Теодоровић.
На питање шта је у актуелном закону неопходно да се промени, одговара – све, и изражава бојазан да ће се, као и много пута до сада, урадити само козметичке промене.
– Неопходно је да се ресетује читав систем, а то мора бити политичка одлука – истиче наш саговорник. У будућности морамо да спречимо лажне докторате, плагијате, непотизам, хиперпродукцију неквалитетних професора, непринципијелна лобирања, непоштовање етичких норми. Како? Променом система рада и поштовања моралних начела, почевши од обданишта, преко основних и средњих школа, па све до универзитета. Деца морају да се уче примером да је преписивање озбиљна крађа и да је циљ знање, а не оцена.
Академик Теодоровић каже да је чињеница да су за његових 40 година радног стажа закон најчешће писали људи који не знају како функционише високо образовање, посебно у развијеним земљама света.
– Нека решења не постоје нигде у свету, само у Србији, попут академског самоуправљања. Ми смо изгубили академску хијерархију. Када правимо нове наставне планове и програме, једнаку тежину има глас сарадника у настави и редовног професора или академика. Често се прегласавамо на катедрама и наставно-научним већима факултета и института. Постоје невероватни случајеви кад један излобирани глас доведе до неизбора у звање изузетно квалитетних и међународно признатих наставника, као што се недавно догодило Ивану Меденици и Љиљани Благојевић. Тај облик квазидемократије не приличи академској заједници, и то је један од основних проблема српског високог образовања и науке. Свуда у свету зна се ко је и шта је високоцитирани научник или добитник Нобелове награде. Неки људи морају да имају пресудну и коначну реч, а не да се гласа и прегласава – сматра Теодоровић.
Наводи пример како то изгледа на добром светском универзитету: кад неко иде за редовног професора, онда има неколико степеница. Први предлог за избор утврђује комисија састављена од најистакнутијих професора универзитета и ако они кажу „не”, даље се не гласа, не идете ни на каква већа. Код нас, на пример, кад некоме треба продужити радни стаж након навршених 65 година живота, о томе гласа 100 људи, укључујући и оне са шест месеци стажа, што је бесмислица, истиче наш саговорник. Та одлука често зависи од односа снага и количине поштења и непоштења, ту нема истинских академских критеријума. Неопходан нам је другачији, а не актуелни самоуправни концепт – каже наш саговорник.
Додаје да у свету нема лимита за радни век у настави – можете да будете професор и са 63 и са 80 година, ако сте квалитетни и ако имате резултате.
– Неко не треба да буде декан никада, али ако је неко успешан и има резултате, зашто не би био 15 година на тој функцији? Зашто би ишао у пензију човек који има врхунске публикације у светским научним часописима, који добија пројекте на конкурсима, који је и даље активан? Ко то каже да је сваки професор до 65. године паметан, а у 66. треба да храни голубове на Калемегдану? Лажна је теза да се тако не отвара простор за младе. Редовног професора, који има озбиљну светску каријеру, не може да замени било који млади човек, потребно је најмање 20 година да од њега направите научника са сличним резултатима, препознатљивог у свету. Не може Месија одмах да замени неко из пионирске екипе – прави Теодоровић паралелу с омиљеним спортом у Србији.
Председник Одбора САНУ, међутим, каже да је пре тога потребно променити начин избора и професора и декана и ректора. Сматра да треба да се угледамо на решења која постоје на најбољим светским универзитетима, а то је да конкурси за ова места морају да буду јавни, међународни.
– Модел избора руководећих људи мора да се промени – не лобирањем као до сада, већ међународним конкурсом. Па шта ако нам дође Новосађанин за ректора Универзитета у Нишу? Тако ради читав свет, тако сам ја постао редовни професор на Техничком универзитету Вирџиније. У свету се редовни професори бирају тако што кандидата оцењују најистакнутији професори из исте области с других универзитета. Редовни професор мора да буде име препознатљиво у свету – отворено говори Теодоровић.
Додаје да је присталица интегрисаног универзитета. У Србији постоји конфедерација јаких факултета, који имају својство правног лица, док у Западној Европи, Америци, Јапану, постоји само универзитет као правно лице и академска хијерархија у којој ректор може директно да смени декана и у којој декан одређује плату професору. Нема правилника, нема прегласавања, већ само одлука декана, односно ректора, на основу резултата рада професора. С друге стране, страхује да наша академска заједница није зрела, пре свега етички, за увођење оваквог система.
– Један од озбиљних проблема српских универзитета јесте то што се код нас професорско место обезбеђује у 24. години, кад вас приме за асистента. Кад се једном нађете на факултету, неретко на катедри на којој су и ваши родитељи, све ће да се уради да добијете звање редовног професора и сачекате пензију, без обзира на то што можда нисте талентовани и нисте били најбољи кандидат, немате резултате, дошли сте до посла преко везе… Невероватан је пример Медицинског факултета Универзитета у Нишу на којем царује непотизам, а нема места за студента генерације. У свету доценти добијају шест година да постану ванредни професори, немају стални радни однос и ту се догађа права „сеча”. На пример, на МИТ отприлике 80 одсто доцената мора да оде с универзитета, а на Техничком универзитету Вирџиније 40 процената – објашњава академик Теодоровић.
Тек добијањем звања ванредног професора добија се и стални радни однос и више не може да се изгуби, додаје, чак ни у суровој Америци. То, међутим, не значи и да ће постати редовни професор, може да оде у пензију са звањем „ванредног”, али се посао не губи. Код нас се, истиче, тај корак између ванредног и редовног професора понекад користи да се кршењем процедура и непринципијелним лобирањем неко квалитетан отера с факултета.
Ко су најцитиранији научници у Србији
На „гугл сколару” лако је проверити ранг научника. Теодоровић, на пример, има тренутно више од 5.000 цитата, као и академик Дејан Поповић, академик Иван Гутман има око 20.000, највише у Србији, академик Зоран Петровић више од 7.000…
– Добра цитираност јесте мерило остварених научних резултата и компатибилности са светском академском заједницом, али је још важнији предан рад и посвећеност науци. Сретао сам по свету студенте докторских студија који буквално по неколико дана нису излазили из лабораторије. Бављење науком подразумева посвећеност, љубав и жртве.
Предаторски часописи
Теодоровић је први у српској научној јавности проговорио о публиковању у предаторским часописима, изнео је чак и податке за поједине факултете у Србији и због тога имао много непријатности. Реч је о часописима који немају научну тежину, за које је довољно послати рад и 300 долара.
– И без навођења података можемо да кажемо да је, нажалост, велики број људи са српских универзитета публиковао у предаторским часописима. И то није могуће да се уради случајно, тачно се зна каква је процедура, она траје месецима, тачно се зна који је ранг којег часописа. Не може рад да се публикује за 24 часа и да буде довољна само уплата одређеног износа. Проблем је што нико на већу факултета не устане и каже – колега је објављивао у предаторском часопису, то се у Србији не дешава – каже наш саговорник.
(Политика)
