Срећко Михаиловић, социолог и руководилац Центра за развој синдикализма, каже у интервјуу за Инсајдер да се у последњих неколико недеља десило ослобађање радничког незадовољства које се годинама акумулирало.

У последњих неколико недеља Србију су преплавиле вести о радничким штрајковима у више предузећа. Само у прошлој недељи штрајковали су радници фабрике шинских возила Гоша из Смедеревске паланке, радници фабрике расхладних уређаја Горење из Ваљева, радници фирме МБА Ратко Митровић – Нискоградња из Београда.

Међутим, штрајк који изазива највећу пажњу јесте генерални штрајк 2.000 радника у крагујевачком Фијату који траје већ 18 дана и који је, за разлику од осталих штрајкова, својеврсна побуна радника, где се они не боре за заостале зараде, већ за побољшање услова рада и повећање већ постојећих зарада у складу са реномеом и профитом који овај италијански гигант остварује у Србији док истовремено добија државне субвенције.

Међутим, иако су разлози за серију радничких штрајкова јасни – ниске и нередовне плате, лоши услови рада, законски оквир који им онемогућава адекватну заштиту радних права – многе су изненадиле радничка незадовољства у врелим летњим месецима. 

Срећко Михаиловић, социолог и руководилац Центра за развој синдикализма, каже у интервјуу за Инсајдер да је управо рад на екстремно високим температурама био потенцијални „окидач“ за ослобађање радничког незадовољства које се годинама акумулирало.

„Наши радници су мало плаћени. У нашим условима њихов рад вреди много више него што су плаћени, ако су уопште плаћени. Један од разлога због чега су букнули протести у овим летњим месецима јесте и то што радници раде на високим температурама, у веома лошим условима који су испод свих стандарда. То је деловало као подстицај за ослобођање свих проблема који су постојали и раније,“ објашњава Михаиловић.

Према његовим речима, слабо организовани и незаштићени, радници су жртве неолибералног концепта економског развоја у коме се државе такмиче у привлачењу крупног капитала тако што снижавају цену рада и законски умањују права радника.

Према мишљењу Михаиловића тај и такав концепт привреде доводи до несигурности, неизвесности па и радничког организовања.

„То некад доводи до екстремних реакција радника, јер када виде шта раде и колико раде, а не могу себи да приуште ни основне ствари, то изазива велико незадовољство,“ истиче Михаиловић.

„Људи морају да разумеју да је ово капиталистичка држава“

Политика економског развоја путем привлачења директних страних инвестиција коју спроводе све српске владе од 2000. године до данас, утицала је на то да се радничка права жртвују зарад будућег прогреса који се мери растом бруто друштвеног производа и привлачношћу пословног амбијента.

Доношењем Закона о раду из 2014. године таква политика Владе Србије је зацементирана, јер је радна снага додатно појефтинила, а смањен је и квалитет заштите угрожених права.

Михаиловић сматра да је Закон о раду сасвим у складу са политичко-економским системом у коме живимо и који, за разлику од социјалистичког у коме смо живели, на прво место ставља капиталисту, а не радника.

„Људи морају да разумеју да је ово једна капиталистичка држава која ради у интересу капитала, а не радника. Ко превиђа ту чињеницу он живи у озбиљној заблуди. Закон о раду донет 2014. године није Удружени Закон о раду из социјалистичке Југославије и он је логично поставио односе који иду у корист капиталиста,“ истиче Михаиловић. Он додаје да радници у тренутку доношења закона нису смогли снаге да пруже отпор, нити нашли адекватне савезнике у тој борби.

Синдикати без угледа и решења

Промене у односу рада и капитала у Србији довеле су до тога да синдикати, као организације које треба да штите колективна права радника, немају велики утицај приликом преговарања са Владом и Унијом послодаваца, али ни и кредибилитет међу онима које треба да штите.

„Глобализација привреде и тенденција да се број великих радних колектива све више смањује, као и да се производни процес уситњава, довела је до атомизације радништва и разбијања радничке свести. Ако ви у привреди Србије имате преко 90 посто малих предузећа са малим бројем запослених организовање радништва је јако тешко замисливо, јер ће послодавац увек наћи замену за побуњене раднике,“ каже Михаиловић.

„Синдикати нису нашли одговор на то организационо разједињавање, а једно од могућих решења је да се учлањење у синдикате изнесе из фирми и обавља ван радних места,“ објашњава руководилац Центра за развој синдикализма.

Он додаје и да поред структуралних проблема, у Србији синдикати имају проблем и са тиме што им се смањио углед међу радницима, јер су синдикалне централе често корумпиране.

„Синдикална сцена у Србији је полицентрична, па по правилу долази до раздора међу синдикатима, али и до тога да синдикалне централе и радници имају различите интересе. Влада врши притисак на синдикалне централе, оне то преносе на раднике и онда ту имамо један сукоб интереса који се углавном прелама преко радничких леђа,“ каже Михаиловић.

Радницима потребни политички савезници

Ипак, он сматра да радници и синдикати не могу сами да се изборе за „нормално друштво у коме може да се живи пристојно од свог рада“, већ су им потребни политички савезници.

„Радници и синдикати немају политичке савезнике у борби против капитала и неолибералне економије. Проблем је што политичке странке овакве какве су немају никакву жељу да се укључе у ову борбу, а и синдикалне централе показују дистанцу према политичарима. Такође, веома је мали број медија у којима левичарске организације могу да се појаве због чега су осуђене на маргину и малобројне интернет портале,“ каже Михаиловић.

Ипак, он сматра да је синдикално организовање једини начин да се изврши притисак на послодавце и државу, што показује и генерални штрајк у Фијату.

„Када се незадовољство изражава на индивидуални начин промена је мало вероватна. Ако нема колективне акције онда нема ни озбиљнијег притиска на послодавце или државу.

Што се тиче ситуације у Фијату, доста ствари је ту нетранспарентно да би се предвидео исход. Ипак, успех радника у тој борби зависи пре свега од тога да ли ће синдикати прихватити логику капиталиста и ићи разједињавању или ће истрајати на јединству и борби да се њихови захтеви, какви год они били, испуне,“ закључује Михаиловић.
Аутор: Саша Драгојло

(Инсајдер/ синдикализам.орг)