Знамо да нам многе наше колеге замерају што ове јесени нисмо могли више. Они, који имају стрпљења и слуха за аргументе, прихватају чињеницу да је српске школе обузела апатија и безнађе и да никакви већи протести у овом моменту једноставно не би успели. Они други, жељни даље борбе, којима је преко главе количина корупције, неправде и хипокризије и који очекују много више од синдиката, сигурно неће прихватити ове аргументе. На жалост, постоје и они трећи, они који нису у синдикату, или којима је синдикат испод неке (само њима познате) части, који су јако разочарани а у исто време дувају у тикву са директорима школа, не желе у синдикат „док је у њему Пера па ће тек онда кад Пера оде“, који деле квалификативе око себе и који мисле да би, да су они министри просвете, све проблеме решили за један дан, и то онако како они мисле да би требало…
Ипак, морамо напоменути да су четири синдиката протекле јесени „одрадили рударски посао“, борећи се против превременог одласка својих колегиница у пензију и за реализацију расподеле технолошких вишкова. Та реализација је половична, али – идемо даље!
Прослава Дана Светог Саве била је одлична прилика коју никако нисмо пропустили! Ми, четири синдиката просвете Србије, договорили смо се да обележимо годишњицу величанствене „Светосавске академије под ведрим небом“, одржане пре тачно годину дана. Управо одржана Светосавска трибина била је права мера. Права мера да покажемо да стремимо заједништву, јер једино тако можемо даље у борби за боље образовање!
