Биљана Радовић:
Хоризонтално стручно усавршавање
Стручно усавршавање се не може изједначити са учењем
Важећи Правилник о сталном стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника предвиђа неколико облика стручног усавршавања просветних радника:
1. Стручно усавршавање путем похађања одобрених програма обуке и стручних скупова, интерно названо вертикално стручно усавршавање;
2. Стручно усавршавање које предузимају Министарство и заводи (које подразумева обуке, стручне скупове, као и стручна и студијска путовања), а које се фактички реализује према критеријумима из тачке један, па се под њега може и подвести;
3. Стручно усавршавање које организује установа у складу са својим потребама, интерно названо хоризонтално стручно усавршавање;
4. Стручно усавршавање које предузима запослени, тзв. самостално. Овај облик усавршавања је очекиван, али не и обавезан.
Облици стручног усавршавања из прве три тачке представљају обавезне облике и нормирани су Правилником. За облике усавршавања из прве две тачке заједно, запослени треба да прикупи 100 бодова за пет година. Очекује се да запослени сваке године оствари, у просеку, двадесетак бодова и за то има право на плаћено одсуство. За похађање оваквих активности добија се уверење и овај део Правилника углавном је јасан.
Много више недоумица изазива усавршавање из тачке три – хоризонтално стручно усавршавање. Одређено је да се наставник, васпитач и стручни сарадник 44 сата годишње усавршавају у установи учењем од колега (рачуница је изведена из броја радних недеља, по један сат недељно).
Правилником су прилично широко предвиђене врсте активности које се могу сврстати у овај облик усавршавања: од извођења угледних часова до учешћа у међународним програмима и пројектима. С једне стране, широка дефиниција је неопходна, јер су могуће активности толико разноврсне да се не могу појединачно предвидети правилником. С друге стране, оваква ширина даје могућност да се активности неуједначено третирају и одмеравају, па не постоји јасан критеријум на који начин хоризонтално усавршавање треба мерити. Очекује се да установа изради интерни правилник којим ће регулисати начин на који се „скупљају“ сати хоризонталног усавршавања. Тако је настао велики број веома различитих правилника. Неки од њих су стручно усавршавање довели до прага бизарности, где се израда паноа са ученицима третира као стручно усавршавање. И установе које су се потрудиле да израде јасне и одмерене правилнике неретко имају тешкоће са њиховом применом, јер се, међу разуђеним школским активностима, увек појави нека која није предвиђена правилником, а која заслужује неки сат стручног усавршавања.
Понекад збрци доприноси и само Министарство просвете тиме што недостајуће механизме стимулације запослених компензује признавањем појединих послова као стручног усавршавања, попут ангажовања наставника на завршном испиту. Оваквим потезима обесмишљава се појам стручног усавршавања.
Када установа гради интерне критеријуме за стручно усавршавање, треба да има у виду једноставно питање: да ли активност садржи у себи елементе чији је циљ унапређивање компетенција запослених. Неки наставници сматрају да већ и сама припрема за наставу треба да носи сате стручног усавршавања, јер наставник који жели да припреми квалитетан час мора истраживати и учити. Ипак, овако широка дефиниција не може се прихватити. Стручно усавршавање се не може изједначити са учењем. Учење је шири појам и природно је саставни део сваке људске делатности. Стручним усавршавањем треба обухватити активности које су креиране са намером усавршавања, које имају дефинисан циљ који се односи на унапређивање професионалних знања и вештина. Тако, угледни час јесте облик стручног усавршавања јер је његов смисао да се унапреде наставна пракса и наставничке вештине. Учешће у пројектима може да обухвати стручно усавршавање, али и не мора уколико су постојеће компетенције довољне за реализацију пројекта (мада је то тешко замисливо јер се пројекти реализују са намером да се унапреди бар неки од сегмената рада установе, па већина њих садржи модул који се односи на компетенције запослених).
У неким школама хоризонтално стручно усавршавање развија се у лепу праксу заједничког учења, док у другим школама овакве активности нису ни на помолу. Просветни радници размењују искуства „у ходу“, на одморима, у ходницима. Али, недовољно размишљају о начину на који неформалну размену могу планирати, осмислити, продубити, заокружити, „ставити на папир“ и тиме се легално стручно усавршавати.
Свако може учити од свакога. Педагози и психолози су веома надлежни кад су компетенције наставника и васпитача у питању, јер су они главни извор често недостајућих педагошко-психолошких знања (ако имамо у виду да овакви предмети нису у довољној мери заступљени на многим факултетима). Затим, стручна већа за области предмета представљају простор за учење из домена саме предметне науке, чиме се постиже иновативност, уједначеност у квалитету и слично. Узајамним трансфером знања може се премостити расцеп између природних и друштвених наука, унапредити рад на међупредметним комптенцијама, побољшати начин вредновања знања и још много тога.
Усавршавање унутар институције има много предности и због тога је уобичајена пракса у добрим образовним системима. Оно омогућује да се стручно усавршавање усмери на врло конкретне теме које су тичу потреба школе, и то више од многих акредитованих обука. Осим тога, обезбеђује континуитет и сталну узајамну подршку, што акредитоване обуке тешко могу постићи. И, на крају, ако размишљамо прагматично, свакако је најдоступније и најјефтиније.
Ауторка је психолошкиња у Гимназији „20. октобар“ у Бачкој Паланци
(Данас)
