Како пооштрити критеријуме и процедуру избора у звања на домаћим високошколским установама
 

Српски универзитети су организовани на принципима самоуправљања

Пише: Душан Теодоровић

Државни универзитети у Србији су и даље организовани на исти начин као пре четрдесет или педесет година.

Сваки факултет је самостални правни субјект и релативно самостално спроводи кадровску политику и изборе у звања. Ректор и ректорски колегијум имају веома ограничена академска овлашћења. Избори у универзитетска звања, унапређења и начини одлучивања и гласања су деценијама непроменљиви и својствени углавном само Србији.

Развијени свет има универзитете организоване на принципима академске хијерархије. Насупрот томе, српски универзитети су и у 2016. години организовани на принципима самоуправљања. Тако на пример, ни на једном светском универзитету асистенти нису у радном односу, а поготову нису чланови научнонаставних већа на којима се доносе одлуке о потреби ангажовања редовних професора.

Шта су суштинске разлике у избору универзитетског кадра у Србији и на великим светским универзитетима? Посао који у Србији обављају асистенти у свету обављају студенти последипломских студија који се мењају на сваке две године. Доласком на српски факултет најмлађи сарадници заснивају радни однос. Подразумева се да ће новопримљени сарадници, без обзира на све прокламоване и законски уобличене критеријуме, реизборности, провере и остварене или неостварене научне и педагошке резултате током година, срећно да дочекају
пензију на универзитету (по могућству у звању редовног професора). Доласком на факултет постајете „наше дете“. У случају да се, приликом реизборности или избора у више звање неочекивано јави бољи кандидат који није запослен на факултету или, не дај боже, кандидат који је докторирао у иностранству, а жели да се врати у земљу, надлежна факултетска комисија, по правилу, у реферату о избору разним неадекватним формулацијама, а понекад и пренебрегавањем чињеница увек даје предност кандидату већ запосленом на факултету.

Млади доктори наука, са неколико година професионалног искуства на светским универзитетима, тренутно имају веома мале шансе да постану професори универзитета у Србији

Може да се констатује да каријера на српским државним факултетима почиње негде око двадесет пете године и да се при томе примљеном кандидату пружа максимална заштита у будућности од евентуалног губљења посла. Млади доктори наука, са неколико година професионалног искуства на светским универзитетима, тренутно имају веома мале шансе да постану професори универзитета у Србији.

Битно је истаћи да на српским државним факултетима постоји велики број способних, талентованих и вредних људи који остварују значајне научне, стручне и педагошке резултате. Неки од њих се, углавном неуспешно, супротстављају осредњости, непотизму, плагијатима и лажним рефератима за унапређење.

Током последње деценије први састав Комисије за акредитацију (као иницијатор), Национални савет за високо образовање и сенати појединих државних факултета су донели критеријуме за напредовање универзитетских наставника који су подразумевали публиковање научних резултата у часописима са такозване СЦИ листе. Поред делимичног уозбиљавања научног рада и начина саопштавања резултата ова иницијатива је генерисала и низ негативних појава као што су дописивање на радове, плагијати и публиковање по сваку цену у мање значајним часописима, од којих поједини нису из области којом се кандидат бави. Потребно је истаћи да је захтевани број публикација значајних за избор у звање у Србији далеко мањи него на светским универзитетима.

Атмосферу на већини факултета и универзитета карактерише ћутање, једногласно изгласавање поднетих реферата и политика незамерања.

У 2016. години избору/реизбору наставника на српским универзитетима се и даље приступа бирократско-формалистички. Катедра на којој је кандидат запослен предлаже комисију за оцену кандидата (то најчешће ради сам кандидат). Комисију, по правилу сачињавају колеге са катедре, коаутори, ментор итд. Најважнији тренутак на конкурсу је предлагање и одређивање чланова комисије. Прву верзију реферата комисије најчешће пише сам кандидат за унапређење.

Атмосферу на већини факултета и универзитета карактерише ћутање, једногласно изгласавање поднетих реферата и политика незамерања. Сваки евентуални приговор на референце и рад кандидата доживљава се као акт непријатељства и ремећење успостављених односа.

Како превазићи постојеће стање и на основу којих критеријума у будућности треба бирати професоре државних универзитета у Србији? По мом најдубљем уверењу српски државни универзитети морају да прихвате део праксе светских универзитета и да доживе радикалну трансформацију изборних процедура.

Први корак подразумева слање великог броја младих, талентованих људи на докторске студије на светске универзитете. Тридесетогодишњаци са стеченим докторатом на водећим светским универзитетима морају да добију апсолутни приоритет у избору у доцентска звања у Србији. Кандидати који су докторирали у Србији морали би пре евентуалног избора у доцентско звање да проведу најмање годину дана на добром иностраном универзитету као постдок истраживачи. И једни и други би морали да кроз приступна предавања увере академску јавност у своје научне и педагошке способности. Сви доценти треба да буду изабрани на одређено време на изборни период од шест година. После изборног периода од шест година државни универзитет би морао да одлучи о отпуштању запосленог доцента или о избору кандидата у звање ванредног професора. Избор у звање ванредног професора би гарантовао изабраном кандидату радни однос до краја каријере. Ванредни професор би могао да самоиницијативно подноси захтев за унапређење у звање редовног професора сваких пет година. У случају неизбора у звање редовног професора кандидат би задржавао радни однос у звању ванредног професора, уз право да се после пет година поново јави за евентуално унапређење.

Редовни професори би били обавезни да периодично подносе декану и ректору извештај о свом раду. Чланове комисије за избор кандидата морају да сачињавају професори са других домаћих универзитета и три професора иностраних универзитета. Чланови комисије морају да пишу индивидуалне извештаје о пријављеном кандидату, не смеју да знају једни за друге и њихова имена морају да остану тајна како за кандидате, тако и за све професоре на факултету.

Ово је уобичајена светска пракса. Декан факултета треба да напише кратак извештај којим подржава или оспорава евалуацију кандидата извршену од колега ван универзитета и из иностранства. Критеријуме за избор свакако треба да представљају детаљно класификоване публикације кандидата, постигнута цитираност, оцене педагошких квалитета, урађени и одбрањени пројекти, рецензентска активност, чланство у уређивачким одборима научних часописа, саопштавање резултата и уводна предавања на научним конференцијама, менторство и остале стручне, педагошке и научне активности.

Изборе декана и ректора треба обављати на основу јавног конкурса који омогућава и наставницима са других универзитета да буду бирани.
Аутор је академик, председник Одбора за високо образовање САНУ

(„Данас“)