Српска просвета на стубу срама (4): Да вам покажем како ја кољем свињу
Данашњи професор је претворен у лакеја сопственом ученику и његовим родитељима. Одузет му је ауторитет који је имао вековима и претворен у бирократу, који пише силне извештаје и стално је у неким комисијама. Својим пројектом „Школе без насиља“ Министарство просвете је од школа направило легло насиља у којем се узгајају будући изгредници сваке врсте.
Онај ученик који без последица каже „марш у п… мат…“ сутра ће то рећи и свом родитељу кад га буде притискао да нешто постигне у животу, па послодавцу јер је научен у школи да има права без обавеза.
Инклузија: ударац српском школству
Тако ученик који упорно малтретира другу децу, туче их, носи нож у школу, баца петарде на другу децу, добија само укор, обично уз свесрдно противљење родитеља. Ако пљуне наставника или га опсује, он може само да покрене дисциплински поступак за смањење владања. На том истом часу може да пљује и псује колико год хоће по свим осталим ученицима, и да малтретира 26 људи у једној учионици, а да нико не сме да га избаци са часа ни у основној, ни у средњој школи. Питам се ко је дао права једном изгреднику у односу на све остале? И која су онда права већине кад је насилничко понашање дозвољено до пунолетства, а онда није.
Инклузија какву је замислило и спровело Министарство просвете је била завршни ударац српском школству, тако да је сад у самртном ропцу. Ни у једној школи нико од аутора овог небулозног пројекта није се појавио да утврди резултате, нити је нашао за сходно да прилагоди наставне програме увођењу инклузије.
А резултат је да су се ученици са сметњама у развоју и њихови родитељи – пензионисали оног тренутка кад су потписали индивидуални образовни план, јер њихова деца по закону морају да добију позитивну оцену чак и ако не раде домаће задатке, ако одбијају да одраде задатак на часу, одбијају да читају или било шта друго.
Могу ли да идем у клозет?
Стога им је углавном досадно, па ометају наставу. Сваких пет минута питају: „Могу ли да идем у клозет, могу ли да пијем воду, да ли знате да сам јуче био на свињокољу, а да вам покажем слике како ја кољем свињу…“, па онда извади мобилни телефон и свима редом показује слике на којима он коље свињу и запиткује да ли знамо колико крви истекне из свиње.
Он је иначе осми разред и има дијагнозу дислексије. Не зна да чита и пише, јер одбија да учи пошто му то закон омогућава, а родитељи то знају и чак му објашњавају да у школи не може да добије јединицу шта год да уради и шта год да не зна.
У исто време ми смо одговорни да децу са потенцијалом спремамо за пријемни и одговорни смо за њихово могуће незнање. Ови са сметњама у развоју полажу посебан пријемни који им састави предметни наставник и могу да имају и нула поена и да опет упишу средњу школу као инклузивни, иако не знају да се потпишу.
Влада Црне Горе је 2008. године усвојила Стратегију за инклузивно образовање у Црној Гори. Пример такве инклузије је случај студента енглеског језика на трећој години приватног факултета који је отишао на студијско путовање у Лондон преко српске агенције, а допао је једној београдској професорки енглеског језика. Студијско путовање се за осталих 10 ученика претворило у ноћну мору, јер овај студент са сметњама у развоју, то јест менталним ретардацијама, није знао ни реч енглеског и није могао никако да упамти назив станице метроа, па је увек један ученик морао да га чува.
То говори да родитељ не може да одлучује о способностима свог детета, а српско Министарство просвете је, такође, све одлуке како ће се такво дете школовати препустило његовим родитељима. А ови други који имају децу са потенцијалом ћуте и трпе јер ће у супротном испасти „нехумани“.
Родитељи предавачи!
Министарство просвете је толико креативно да се у новобеоградским школама појавила анкета за родитеље са питањем да ли би предавали „неки“ предмет у одељењу свог детета. Родитељ, будући предавач, не мора да буде стручан јер за час „морају да га припреме“ предметни наставник, психолог, педагог и директор! Одмах су се пријавили заинтересовани да предају одједном неколико предмета, и то биологију, историју и географију, мада ниједан није хтео да напише своје занимање!
Тако је просвета дотакла дно у Страдији, предвођеној вођом Радоја Домановића. А ја првом приликом мењам професију, идем у лекаре ако Министарство здравља дође на сличну идеју, па да ме директор Клиничког центра и начелник хирургије припреме за једну лакшу операцију! Пацијенти могу да се пријављују од данас.
Професорка и будући хирург Тања К.
(Преузето из „Вести онлајн“)
