Срђан Драгојевић о својој новој књизи „Какаград“, васпитању и српском друштву
Нема оправдања за родитеља који дете не усмери ка фантастичном свету књига
ЖИВИМО у сурово време, у коме човек понижава и експлоатише свог ближњег. Родитељи долазе са посла главе пуне брига о физиолошком преживљавању. Има и оних који су се посветили богу новца па зато своје потомство стављају у други план или мисле да се пажња и љубав могу купити разним материјалним глупостима.
И медији потенцирају тај первертирани систем вредности. Али, не треба генерализовати. Знам још увек пуно посвећених родитеља којима су деца на првом месту – каже, за „Новости“, Срђан Драгојевић, поводом нове књиге за децу „Какаград“, коју је објавио у „Лагуни“.
Уважени редитељ ове године обележава три деценије од када је за „Књигу акционе поезије“ добио награду „Бранко Радичевић“ за најбољу књигу поезије у СФРЈ. За три деценије написао је више од двадесет сценарија што за себе што за друге, а „Какаград“ је његова седма књига.
– Очигледно је да професија редитеља привлачи више медијске пажње, па ме људи претежно по томе знају, но мени је писање, од шеснаесте године када сам професионално почео да пишем за „Омладинске новине“, касније „Студент“, прва и најважнија делатност. Уосталом, у редитељске воде сам ушао више-мање случајно и непланирано – каже Драгојевић.
Како су настали „Какаград“ и његови јунаци Тврдокак, Какани и остали?
– Тако што сам своју најмлађу децу, помоћу ње, наговарао да учине тај велики корак и да са пелене – пређу на шољу. За дете је ово први чин стваралаштва, увиђања да може да утиче на спољни свет и да је способно да нешто створи. У данашње време изгледа да све више деце има поремећаје који се тичу навикавања на чистоћу.
Васпитачице у обдаништима сведоче да има пуно деце са четири или чак пет година која се нису у потпуности одвикла од пелена.
И претходна књига „Крилата деца“ о одрастању, настала је на основу прича које сте причали сопственој деци…
– Деца су суров критичар, можда најстрожи. Код њих нема фолирања, или им се нешто допада, држи им пажњу или им је једноставно – досадно. Подижући своју децу током периода дужег од двадесет и пет година често сам се суочавао са дечијом литературом која је можда и позитивна и корисна али – убитачно досадна.
За ове две књижице које сам написао многи родитељи сведоче да су духовите и занимљиве њиховој деци, али и – њима.
Да ли деца сада другачије одрастају уз компјутере и мобилне телефоне?
– То зависи и од тога како васпитавате своје дете. Оно учи од вас. Ако губите време испред телевизора, добра је шанса да ће и ваше дете да буде ТВ морон, како се звала новоталасна група у којој сам некада давно свирао.
Ако не научите дете на важност књига и оно ће постати тупаво и празно, налик на своје родитеље. Не видим никакво оправдање за родитеља који своје дете не усмери ка фантастичном свету који књиге пружају. То је као да намерно стварате непотпуну особу, инвалида, од свог детета.
У каквом друштвеном амбијенту одгајамо нове генерације?
– Из феудализма ми смо искочили право у социјализам који је био праведније друштво, далеко више окренуто развоју појединца, културном и духовном развоју.
Са нестанком тог друштва вратили смо се у феудализам са свим ужасним, погубним аспектима отоманских и источних деспотија, али без племства које се током векова софистицирало и подржавало духовно стваралаштво.
Данашњим владарима је сасвим нормалан и природан хулиганизам спортских трибина, турбо фолк, старлете, сплавови, шопинг молови, лимузине, снови о високој згради од стакла. Других и другачијих узора они немају јер су у тој духовној вертикали одрастали. Бојим се да за културу данас и нема ко да се бори и да је заступа. Али, то је ружна тема о безнадежном стању. Мени је драже да се дружим са својом и са „Крилатом децом“.
Ријалити хероји
СЛАЖЕТЕ ли се са онима који тврде да филмови и телевизија лоше утичу на децу?
-Телевизија, свакако. Живимо у земљи где ваше дете може да гледа порнографију у поподневним часовима у емисијама који се зову „Папарацо“ или ријалити емисијама. Све више верујем да чланови РЕМ-а имају неке озбиљне душевне проблеме или да мрзе децу када су у стању да прогледају кроз прсте емитерима оваквих програма. Уопште ми није јасно како ти људи могу мирно да спавају, имајући у виду да деца у основним школама буквално опонашају своје ријалити хероје.
(Преузето из „Новости“)
