„Креативна чаролија“:
Утисци се лагано пакују у коморице сећања
И уместо да се температура спушта и да ме преплављују спокојство и задовољство учињеним, моје мисли су узбуркане, емоције помешане. Од најлепших, преко мање лепих, до оних које боле. Као лед, када те опече. Не очекујеш, а ипак се дешава.
Зашто?
Зашто не бити задовољан постигнутим? Зашто не уживати у тренуцима славе, како написаше неки медији? Не знам прецизан одговор, али знам да ме опседају неке мисли везане за Србију, везане за државне институције, везане за доживљену неправду. Не, није то жал за признавањем успеха од стране институција и то што се нико из Министарства просвете није огласио, није честитао пласман у 50 најбољих наставника света, није подржао одлазак на највећи Светски форум образовања и вештина. Не! Не ради се о томе.
А о чему се ради, питате се.
Ради се о дискриминацији.
Да, дискриминацији. Данас, када Србијом одзвања на све стране борба против свих облика дискриманције, дешава се да признање на светском нивоу јединог наставника из Србије, али и овог дела света, остаје на маргини интересовања свих институција, од оних локалних, па до националних. Ниједна институција није пружила подршку успеху свог, српског, образовања, да не говорим о успеху једног учитеља који се сам, самцат, својим радом изборио за посебно место на образовнох мапи света.
Можда те институције нису ни знале, нису биле обавештене, рећи ћете.
Напротив, национални партнер Варкеy фондације, Удружење за подстицање предузетништва „Живојин Мишић“, лично их је обавестило писменим путем. Прво је обавештен Кабинет министра просвете, потом Кабинет Председника Владе, и на крају Кабинет Председника државе. Не зато што смо желели пошто-пото да добијемо њихову пажњу, него зато што је то пракса у свим државама света које су имале наставнике пласиране у 50 најбољих наставника света на Глобал Теацхер Призе и што је политика Варкеy фондације да се н аовај начин промовише наставничка професија.
Имали смо прилику да присуствујемо различитим радионицама у оквиру највећег светског форума образовања и да разговарамо управо на ову тему, јер тема подршке државних институција, организатору ове најпрестижније наставничке награде, је јако битна. Тешко је објаснити тај осећај, кад си принуђен да изговориш истину огрнут заставом своје државе од које ниси добио подршку. Био је то мени најнепријатнији моменат, јер мој срцем показани патриотизам био је у дисбалансу са изговореним речима. И то је тај моменат када схватиш оне спортисте који се одлуче такмичити под заставом земље која им пружи ту подршку коју су жарко чекали од своје земље.
Зашто Србија не уме и не жели да укаже поштовање онима који је својим радом и делом промовишу на другим меридијанима? Да ли је тачна она реченица, коју недавно цитира и Председник државе, да је Србија на погрешном месту у погрешно време? Или је то усуд српске нације? Ја бирам да верујм да јесте, јер све друго ми је неприхватљиво.
А онда је један босанскохерцеговачки медиј објавио вест да је рођена Тузланка једна од најбољих наставника света. И одједном су сви босански портали били преплављени том вешћу. Иако нисам директно рођена Тузланка, ту сам негде из околине, осетила сам припадност мојој отаџбини, јер њима није било битно да ли је Жељана Хрватица, Српкиња или Босанка, њима је било само битно да је Жељана рођена Тузланка.
А „мојој“ Србији? Шта је битно „мојој Србији“? Да ли је њој можда битно где је рођена учитељица која се нашла на листи најбољих наставника света испод чијег имена је написано „Примарy Сцхоол “Милан Ракић”, Мионица, Сербиа“? Или им је значајније кога подржава више, а кога мање, Жељана из те исте Мионице?
Србијо, негуј своју памет! Дај све од себе да се ниједан појединац не осети дискримнисаним и одбаченим! Улажи у оне који ти сутра могу вратити вишеструко. И запамти, неки људи нису рођени за једнократну употребу. Они су ту да трају, да би Ти расла и развијала се са њима. Поноси се, Србијо, онда када имаш чиме и када имаш киме!
А ја?
Ја се, Србијо, Тобом поносим, још увек и упркос свему.
Исто као што се поносим мојом Републиком Српском. И исто, као што ћу се увек поносити мојом Босном, упркос свему!
