Дневни лист „Политика“, 17. децембар 2012

Србија разговара: Поново одложена реформа гимназија

Војислав Андрић: Било би добро када би ову стратегију усвојила и Скупштина јер би била обавезујућа; Миодраг Сокић: Сматрам да није реално да до 2020. године имамо по 22 ђака у одељењу и једну смену

Гимназијалци ће и наредне школске године учити из наставних планова и програма који нису мењани више од 20 година. Протеклих десетак година Србија и ЕУ су доста улагале у средње стручне школе.

О томе зашто су гимназије запостављене у реформи образовања и како да оне буду привлачније за младе, разговарали смо с професором др Војиславом Андрићем, једним од креатора Стратегије развоја образовања Србије, као и с Миодрагом Сокићем, председником Форума београдских гимназија.

Андрић: У српским гимназијама се ништа епохално није мењало од 1992. године, када су последњи пут направљени наставни планови и програми. У међувремену се радило експериментално само у појединим школама. Тачно је да је Европа помагала средње стручне школе, али то није оправдање за Србију. У оквиру заједнице гимназија, директори и наставници су покренули акцију да сами реформишу гимназије, ако већ неће Министарство. На скупштини у Ваљеву, Заједница гимназија 2005. године је усвојила документ који је остао само на нивоу предлога. Тај документ можда није био епохалан, али је био поглед гимназија на сопствену реформу. Од тада се ништа није догодило, осим што смо изгубили седам драгоцених година.

Сокић: Сведок сам целог процеса јер су синдикати пратили рад Заједнице гимназија. Говоримо о синдрому нечињења годинама, иако је постојала платформа. Сад се појавио један други документ – Стратегија, али то је на трећи степен пропуштено време. Не говорим само о томе да се ништа није урадило, већ о томе шта је све могло да се уради.

Политика: Колико реално делују планови који су зацртани у Стратегији – 40 одсто гимназијалаца, рад у једној смени, 22 ђака у одељењу, избор директора без утицаја политичких странака…

Андрић: Мени делују реално, ако држава озбиљно мисли с гимназијама. Био бих задовољан када би циљ о 40 одсто гимназијалаца остварили за 15-16 година. Стратегију су усвојиле Влада и Национални просветни савет и она је званичан државни документ. Ми такав документ нисмо до сада имали. Имамо један ходограм где је планирано шта је потребно урадити које године, а наставни планови и наставни програми нису прва ствар.

Прво треба направити компетентан тим који ће да реализује стратегијске замисли. Морају да се спроведу стандарди без којих се не могу правити наставни планови и програми. Друго, треба да се школе, наставници, родитељи и ученици упознају с тим шта су те промене. При том, треба донети закон о гимназијама јер без њега нема ничега. Добро би било када би ову стратегију усвојила и Скупштина јер би било обавезујуће да се у нашем буџету одвоје средства за реформу.

Сокић: Имамо Стратегију, стандарди су при крају, ради се матура, мислим да је процес позитиван. Међутим, мислим да није реално да до 2020. године имамо по 22 ђака у одељењу и једну смену. Али, више је начина да се реше ти проблеми. Постоји нешто што се зове модерна технологија, више изборних предмета, да ђак не проводи у школи 32 часа већ 27 часа недељно. Ми знамо да школе не могу да имају фискултурне сале, а не може да буде једна смена јер нема простора. Можда би било добро да то решимо на неки други начин. Треба да се одрекнемо сала јер је то скупо. Треба друштво да добије обавезу да за свој град организује фискултуру. Поред тога, многи ђаци се баве спортом, треба их уверењем ослободити да трче по школи и признати им то као два часа недељно.

Друга ствар, око једносменског рада, треба кренути од средина у којима постоји могућност да добију још једну зграду, па да у року од 15 година од наших 120 гимназија бар њих 30 има једну смену.

Андрић: Један део услова за једносменски рад се може обезбедити рационализацијом о којој је Сокић причао. Имали смо 100.000 основаца пре десет година, данас их имамо 70.000. Значи има вишка простора. Гарантујем да Београд може двема гимназијама да обезбеди једносменски рад, али да просторије остану у поседу образовања. Други начин је да подигнемо кредит, када се већ задужујемо за све и свашта. Не постоји министар који није рекао да је образовање развојна шанса Србије. И путеви су развојна шанса Србије, али се ми за њих задужимо код ММФ-а и Светске банке.

Политика: Стиче се утисак да долазе све неписменије генерације, а и сама Стратегија каже да се у гимназијама учи „плитко и широко”. Да ли су за то криви наставници?

Андрић: Писменост ђака је све слабија не само у смислу да не познају свој језик и свој правопис већ и о другим врстама писмености: комуникацијска која подразумева конверзацијско знање једног страног језика, информатичка писменост… Слаба писменост је последица тога што деца не читају, већ гледају лектиру. Није исто гледати и читати „Рат и мир”. Љубав према књизи треба да стекне у првом разреду.

Сокић: Није суштина у томе да се врати стара гимназија, већ да се прави нова гимназија, модерна школа. Гимназије треба да произведу младог човека који иде на студије и који сутра може да се прилагоди било каквом заокрету у професији, а већ сада једна особа током живота мења шест и више занимања.

Сада се за све неуспехе криве наставници. Код нас не ваља основна ствар: мотивација. Код нас влада уравниловка, нико ме не пита колико сам квалитетан, примам исту плату као и свако други. То је проблем који ни Стратегија не решава, нико неће да решава, све је препуштено синдикатима. Уопште не примењујемо нове технологије, купујемо компјутере, а у Хрватској су већ таблети у школама, да не говоримо о Кореји. Сви професори треба да знају енглески. Битан аспект је и независност школе, ево нека колега каже колико је његова школа независна. Код мене ништа не може да се помери, ни оловка. Нема аутономности наставног кадра.

Политика: ОЕЦД је објавио прво истраживање о корупцији у Србији, у којем су и наставници и родитељи ђака рекли да су две критичне тачке избор директора и запошљавање наставника.

Сокић: Нема пара у гимназијама, много је већа корупција у високом образовању. У средњем се своди практично само на политички утицај што се избора директора тиче. И школски одбор, по закону, треба да чине људи из локалне заједнице који би помогли школи, а не да политичке странке вежбају своје омладинце.

Андрић: Модел корупције су „рогати” наставници, који од свог предмета направе баук и поделе 30 кечева. Таквих наставника богами неће бити јер ће екстерна евалуација показати да његови ђаци имају боље оцене него што им он даје. Без наставника нема реформе, они су кључ и зато, понављам, мора да се припреми новац. То су мале паре, а велики ефекат.

Сокић: Не може момак с 24 године да дође у школу и добије 400 евра плату, каква је то мотивација за њега? Дајте му 200 и ето мотивације и ето веће плате за искусније и добре наставнике.

Политика: Добро, хајде да узмемо да су наставници мотивисани, говоре енглески и имају добре плате, шта је то што је потребно да се уради да гимназије постану привлачније ђацима?

Сокић: Не слажем се да гимназије нису привлачне.

Политика: Али из године у годину је све мање пријављених ученика, теже се сада уписује трговачка школа него гимназија, бар у Београду, а чак и у Стратегији пише да се у гимназију више не уписују најбољи ђаци?

Сокић: Гимназије јесу привлачне, а добро је што постоје и средње стручне школе које су интересантне. Ђаци сада много рационалније приступају одлуци шта уписати и ништа није лоше у томе. Политика уписа мора да буде другачија јер се поставља питање чији је интерес да имамо толико правно-пословних техничара.

Андрић: Србији је потребно 40 одсто гимназијалаца, иначе нећемо достићи оне проценте о броју високообразованих који су зацртани у Стратегији. Потребно је да се профилише и уписна политика, све то има у овом документу, само неко треба да реализује. Гимназија која је предвиђена Стратегијом је много занимљивија школа од садашње.

Политика: У једној реченици: како би требало да изгледа гимназија у Србији за 10 година?

Андрић: Гимназију видим као акредитовану, деполитизовану установу.Гимназија не може бити било шта, ни кад је зграда у питању, ни опрема, ни кад је у питању библиотека или зеленило. Све то васпитава и образује и све то мора бити прописано. Наставник мора бити мотивисан, са слободом да бира методе и облике рада, али и део наставних садржаја.

Сокић: Гимназија треба да буде угледна тачка, целодневни центар у ком ће се ученици окупљати и после обавезне наставе.Директор мора бити један од најбољих педагога, наставници мотивисани да напредују, плате различите. Поздрављам проширење броја гимназијалаца, то је оно у шта треба да улажемо, то су наши будући студенти који ће се, надам се, вратити фундаменталним наукама.