Петак, 31. мај: ИНФО СОС-а:
О штрајку упозорења
Јуче су Синдикат образовања Србије и Унија синдиката просветних радника Србије одржали једночасовни штрајк упозорења. У штрајку је учествовало око 600 школа у Србији, што је више од 32% од укупног броја основних и средњих школа Србије. Наравно, Министарство просвете, науке и технолошког развоја има другачије податке, али то је већ ствар пропаганде.
Циљ овог штрајка је да се укаже на катастрофално стање у просвети и на непостојање социјалног дијалога. Ово је само упозорење и најава неког много већег и озбиљнијег штрајка који би почео у следећој школској години, ако се до тада нешто не промени.
Коментаришући овај штрајк, министар просвете др Жарко Обрадовић је закључио да је у позадини штрајка у ствари захтев за повећањем плата.
Где је он у захтевима синдиката то пронашао (ако је уопште и читао захтеве – а требало је) питамо се.
Лукави политичар
Као искусан и лукав политичар он хоће да терет своје одговорности пребаци на терет министра Динкића и Владе. Па каже – они у овој ситуацији када ММФ и Светска банка траже замрзавање или, још горе смањење плата у јавном сектору, хоће ништа мање него да им се плате повећају.
Наши захтеви односе се пре свега на његов ресор, где он може свакако мног да утиче и на доношење Закаона и измену правилника.
Тачно је да се још 2009. године у Закон о основама система предвиђено да се са финансирањем по глави ученика почне 2014. године, али је такође тачно да је Министарство просвете узело кредит за те намене, потрошило паре, а никоме живоме није јасно како ће нови систем финансирања да функционише. Није ли онда смислено да се одложи примена тог начина финансирања док се не стекну услови и док не буде већа стопа издвајања за образовање. Зар није довољно пропалих пројеката у овој земљи за које нико не одговара.
Тражили смо да се исплата јубиларних награда пребаци на терет Републике, што свакако има смисла, јер је држава, а не локална самоуправа послодавац запосленима у образовању.
Министар изјављује да му је жао што неки градови редовно не исплаћују јубиларне награде и тиме запослене код истог послодавца доводе у неравноправан положај.
Шта ти запослени имају од његовог сажаљења? Морају да пресавију табак да туже школу, па ако добију извршну пресуду, рачуни школа су често у блокади, а на крају држава мора да плати и јубиларне награде и затезне камате. Зар није већ време, господине министре да са политичких говора пређете на решавање конкретних проблема?
Шта тражи СОС
Синдикат образовања Србије тражи да се измени Правилник о стручном усавршавању, да се органичи број акредитованих семинара, који је заиста невероватан, да, како је то свуда у свету држава, а не наставници плати запосленима те обавезне семинаре. За измену тог Правилника довољан је потпис министра. Али не, треба омогућити неким запосленима у Министарству и Заводима да зараде неки динар на безвезним семинарима од којих запослени немају ама баш никакве користи. Неко стварно добро профитира на тим семинарима.
Министар се редовно хвали успесима наших математичара, физичара, астронома или студената неких факултета на међународним такмичењима. Ту је и Београдски универзитет који је ушао међу 500 најбољих на Шангајску листу. Лепо је то, а шта је са општим стањем у образовању Србије? Ђаци незаинтересовани, родитељи слуђени, наставници ојађени, испрепадани претњама, уценама и физичким насиљем. Критеријум оцењивања пада на нулу, деца нам гину на екскурзијама које се изводе наводно по плану и програму.
Синдикати редовно указују на те проблеме. Али кога то брига за мишљење представника запослених? Сете се кад се организује штрајк. И зато, ако је министар озбиљно мислио да следеће недеље организује састанак са репрезентативним синдикатима, ово су само неке од тема за разговор. Плате нису у првом плану, што не значи да о томе не треба разговарати.
Бранислав Павловић
