Као, у једну београдску гимназију, кao познату и цењену, за директора, мимо сваког реда, поставили неког човечуљка који је познат по томе што је дозволио да поред бисте Онога који је спаљивао Вуков Рјечник због речи на П, К и Ј, неглижирана „пева“ ЈК, са садо-мазо пратњом своје П. „Песма“ се звала Тихи убица. Опрао човек руке, оптужио несретне теткице, напустио паланку и дошао у престоницу. И још, добио место директора школе коју је некад похађао благопочивши патријарх Павле!
Одмах је прионуо на посао и доказао организаторске способности. (Додуше, још није припустио силиконску диву, ваљда што у тој гимназији нема барокно уређених просторија ни споменика великана наше историје). Натерао је запослене да усред зимског распуста лепе маркице на три струњаче, два разбоја и неколико дотрајалих ормара, цео дан. Научио их да пишу извињења уколико погреше слово или бројку у дневнику (црвено, црно, печатирано, пепео за посипање обашка!), увео дане за ударање данге, дане за уписивање у електронски дневник, дане за извињења, дане за покајања… Као у Кафкином Процесу: не појавиш ли се у одређени дан и сат на одређеном шалтеру, твоје време је истекло, неко други заузима твоје место.
Увео је и кинески језик у гимназију, испоставу Блока 70, политички некоректно најближег нам, најсроднијег народа, који „трговашко дух у себе има“, како рече Стеријин Кир Јања. Нагрди онда и народ њега: по тој ситничавости уосталом је и човечуљку сличан, а и грађом својом. Променио даље Школски одбор, узео Туту, Муту и Бленту, из редова наставника, познате по слободи говора, о мисли да и не говоримо! Затим Хусу, Хасу и Константог Мују из редова родитеља; два помоћника, јер сви великани имају тим који брине о њима, два Велика радника, од којих је један, женски, дошао да буде Вазда помоћник, Никад професор, јер посао професора вазда црпи енергију, па мора да је надокнади, на разне начине, а и вазда су, ти несретни професори, на смотри и под присмотром, нарочито ако мисле својом, а не главом церемонијал-мајстора, менаџера естраде и кротитеља образовне менажерије.
Одмах је, човечуљак, препознао сродне душе: неке на први поглед, по упечатљивој спољашњости и изузетном речнику, друге на други, по чувењу, психо- харизми и минулом раду. Неке, пак, на нулти: као: досадни су, али користе…Similis similigaudet, или обрадовала се рђа гвожђу, рекли би стари Латини.И нису погрешили. Зар није логично да професор математике буде супервизор свих културних манифестација? Прегледач дневника? Ловац на грешке? Састављач распореда? Капо? Фотограф? Филмски стручњак? Стручњак за активизам? Главни саветник и главна тужитељица? Логично. Нема грешке, рекао би мој друг из детињства.
Такозвано Министарство такозване просвете свој устајали кадар шаље на основу пријава само да би закључили да директор сматра да није тако како пише у пријави. Кадија, онај турски, што тужи и суди, мала је беба за човечуљка који је умислио да је Deus ex machina, Невидими Бог, па из своје забарикадиране пећине, за коју је умислио да је двор господњи који ненајављено походе једино апостоли лепих облина и грбавих душа, излази само да би поздравио удворице и подворице. И посебно културне надгледаче, надзиратеље културе и њихове шегрте, а казнио оне нечастиве дворане који су се, мимо задатог протокола, појавили без бочица са пепелом за посипање, или да би ушао у тамну мерцедес-кочију богоугодно истетовираног, прикладно опскурног и под истрагом због убиства, пословног партнера веселе гимназије коју је похађао, авај, благопочивши патријарх. Или, да би, ненајављен, бануо на час неком професору и пресудио, библијски мудар, а ренесансно изображен, да ли дични дотични уме да ради свој посао.
И још: демонстрације ради, шта све може ако хоће, стални посао и старешинство приде дечаку даје без икаквог радног стажа. Виле-свезнадарке, његови психо-след-беници намах курс препознају, па дотичног момка шаљу, са хиромантом и звездознанцем кога су примили на место професора филозофије, јер се астропсихолошки уклапа у наталну карту школе, на локалну чапрас текму, Звездаријаду, за коју се, у недостатку ближег Олимпа, спремамо као за Олимпијаду. У Сабирни центар стигли су разни ликови, а управитељ васколики не престаје да регрутује нови кадар… Кад му обавезе дозволе, додуше…
Снио сам страшан сан. Надам се, кад се пробудим, нестаће ове страшне слике. У школи ће се школовати, неспособни ће престати да раде у њој, а неморалне ће казнити. Човечуљци ће се вратити у Лилипут, макар повели румене Гуливере који избегавају наставу и психо-Пате и Паје Патке, да и тамо има ко да им климоглави и рукољуби . Или је то тек сан? Један од оних, на несрећу и за разлику од претходног, који ми се никад не остваре…
Домановић поново међу нама
…ili kineski tržni centar, možda to nije loša ideja. A imamo i kamere, razglas, probušen direktno iznad skulptura i starih zidova gimnazije, elektronske dnevnike, nalepnice na razbojima i mesingane pločice na vratima. Kud ćeš više… I velikog direktora koji nas je uvio u papire, da nam se ni nos ne vidi… Tera nas da se pokrivamo, pokriva sebe, diči se papirima… Estradizacija, papirizacija u toku i bez kraja… Suštinske izmene: sve je bolje, sređenije. I mi, takođe. Mislim, sređeni smo.
Tuga.
SEćate li se onog starog vica, kad u toku Kosovskog boja mali Šiptar pita tatu: „Tata, da uljetim?“. Tata odgovara: „Ne, sad, sine, ne još“, i tako tri puta, pa onda daje dozvolu i mali uleće na Kosovo polje i viče:“Kikiriki, kokice!“? Danas se nešto slično dogodilo na Nastavničkom veću u Šestoj beogradskoj gimnaziji, u kojoj, da ne bismo plakali, možemo samo da se prisećamo viceva. Naime, birali smo novog člana za Školski odbor iz redova nastavnika, jer je jedan, kao, bio u sukobu interesa. Kurta, koji ima dete u školi, što ni nepravedni Haški tribunal ne bi mogao da dozvoli, morao je biti smenjen. Ko je Murta, koji će ga zameniti, iz tri puta mogao bi svako da pogodi. Nesrećni pomoćnik direktora, mali Šiptar iz vica, promašio je tajming, pa je Murtino ime izgovorio dok su predlagali Komisiju za izbor Murte. „Ne, sine, ne još“, pogledom je izgovorio dijak Zejak, sveže pristigao iz Pentagona, ali stigao da postavi video-bimove, preko potrebne školi, jer tetkice i domari ne mogu da žive bez hitova u sedam ujutru, kao što je „Flojd, Flojd“ ili, ne daj bože, „Tihi ubica“. Tek, Murta je na vreme glasao sam za sebe, te je broj glasova za njega za jedan manji od broja cipela direktorovih, koji je obično garantovan u ovakvim prilikama, Kosovskom boju nalik, kada ga poturice obezbeđuju, kao za Pepeljugine polusestre, koje po svaku cenu žele da ih obuju. Prodao je mali Šiptar iz vica, bez brige, i kikiriki i kokice, ali ako je Kurta morao da ustupi mesto Murti, koji je glasao za sebe, nije li onda sve u čemu je Kurta do sada učestvovao nelegitimno? Tmuša, tama, bezdan, dragi moji…
Znači ipak je šesta. Pa, ako ne možete da se rastosiljate onog kepeca iz redova SPS-a, predlažem da rasformirate gimnaziju, a da prostor upotrebite kao zatvorenu pijacu, gde ćete na tezgama prodavati papriku i paradajz. Uveren sam da bi to imalo mnogo veću svrhu, nego ovaj leteći cirkus rade zejaka (mala slova nisu greška).
P.S.
Nije problem za koga glasaju ovi nesrećnici iz redova nastavnika i roditelja na školskom odboru. Problem je, za koga glasaju ovi iz opštine. I još nešto. Problem u četrnaestoj je potpuno beznačajan, u poređenju sa ovim problemom iz šeste. Zamolio bih admina da se više pažnje obrati na ovaj slučaj.
Сада тек ништа не разумем!? О којој је гимназији реч, IV или VI? Нажалост, изгледа да се у свакој нађе по који човечуљак па се препознајемо. УЖАС!
Jel može neko i nama ostalima da objasni o čemu se radi, mada naslućujem da je u pitanju četvrta i lokalni kepec koji izigrava sitnog tiranina. koji ima svoje poslušnike, a one sa malo dostojanstva uzeo na zub.
Ti si pre za Nušića koliko si providna pa svi sad znaju da je u pitanju IV gimnazija . Ali je problem što za tebe prestaje komedija i počinje drama. Engleskinja neko reče ?
Nije tebi dobro zaista, nego pitaj Jocu ubicu šta da radiš da te Domanović ne skrati za glavu. Nastavnice Engleskog, sada je kasno a tekst kopiran. Pozzz !