Као, у једну београдску гимназију, кao познату и цењену, за директора, мимо сваког реда, поставили неког човечуљка који је познат по томе што је дозволио да поред бисте Онога који је спаљивао Вуков Рјечник због речи на П, К и Ј, неглижирана „пева“ ЈК, са садо-мазо пратњом своје П. „Песма“ се звала Тихи убица. Опрао човек руке, оптужио несретне теткице, напустио паланку и дошао у престоницу. И још, добио место директора школе коју је некад похађао благопочивши патријарх Павле!
Одмах је прионуо на посао и доказао организаторске способности. (Додуше, још није припустио силиконску диву, ваљда што у тој гимназији нема барокно уређених просторија ни споменика великана наше историје). Натерао је запослене да усред зимског распуста лепе маркице на три струњаче, два разбоја и неколико дотрајалих ормара, цео дан. Научио их да пишу извињења уколико погреше слово или бројку у дневнику (црвено, црно, печатирано, пепео за посипање обашка!), увео дане за ударање данге, дане за уписивање у електронски дневник, дане за извињења, дане за покајања… Као у Кафкином Процесу: не појавиш ли се у одређени дан и сат на одређеном шалтеру, твоје време је истекло, неко други заузима твоје место.
Увео је и кинески језик у гимназију, испоставу Блока 70, политички некоректно најближег нам, најсроднијег народа, који „трговашко дух у себе има“, како рече Стеријин Кир Јања. Нагрди онда и народ њега: по тој ситничавости уосталом је и човечуљку сличан, а и грађом својом. Променио даље Школски одбор, узео Туту, Муту и Бленту, из редова наставника, познате по слободи говора, о мисли да и не говоримо! Затим Хусу, Хасу и Константог Мују из редова родитеља; два помоћника, јер сви великани имају тим који брине о њима, два Велика радника, од којих је један, женски, дошао да буде Вазда помоћник, Никад професор, јер посао професора вазда црпи енергију, па мора да је надокнади, на разне начине, а и вазда су, ти несретни професори, на смотри и под присмотром, нарочито ако мисле својом, а не главом церемонијал-мајстора, менаџера естраде и кротитеља образовне менажерије.
Одмах је, човечуљак, препознао сродне душе: неке на први поглед, по упечатљивој спољашњости и изузетном речнику, друге на други, по чувењу, психо- харизми и минулом раду. Неке, пак, на нулти: као: досадни су, али користе…Similis similigaudet, или обрадовала се рђа гвожђу, рекли би стари Латини.И нису погрешили. Зар није логично да професор математике буде супервизор свих културних манифестација? Прегледач дневника? Ловац на грешке? Састављач распореда? Капо? Фотограф? Филмски стручњак? Стручњак за активизам? Главни саветник и главна тужитељица? Логично. Нема грешке, рекао би мој друг из детињства.
Такозвано Министарство такозване просвете свој устајали кадар шаље на основу пријава само да би закључили да директор сматра да није тако како пише у пријави. Кадија, онај турски, што тужи и суди, мала је беба за човечуљка који је умислио да је Deus ex machina, Невидими Бог, па из своје забарикадиране пећине, за коју је умислио да је двор господњи који ненајављено походе једино апостоли лепих облина и грбавих душа, излази само да би поздравио удворице и подворице. И посебно културне надгледаче, надзиратеље културе и њихове шегрте, а казнио оне нечастиве дворане који су се, мимо задатог протокола, појавили без бочица са пепелом за посипање, или да би ушао у тамну мерцедес-кочију богоугодно истетовираног, прикладно опскурног и под истрагом због убиства, пословног партнера веселе гимназије коју је похађао, авај, благопочивши патријарх. Или, да би, ненајављен, бануо на час неком професору и пресудио, библијски мудар, а ренесансно изображен, да ли дични дотични уме да ради свој посао.
И још: демонстрације ради, шта све може ако хоће, стални посао и старешинство приде дечаку даје без икаквог радног стажа. Виле-свезнадарке, његови психо-след-беници намах курс препознају, па дотичног момка шаљу, са хиромантом и звездознанцем кога су примили на место професора филозофије, јер се астропсихолошки уклапа у наталну карту школе, на локалну чапрас текму, Звездаријаду, за коју се, у недостатку ближег Олимпа, спремамо као за Олимпијаду. У Сабирни центар стигли су разни ликови, а управитељ васколики не престаје да регрутује нови кадар… Кад му обавезе дозволе, додуше…
Снио сам страшан сан. Надам се, кад се пробудим, нестаће ове страшне слике. У школи ће се школовати, неспособни ће престати да раде у њој, а неморалне ће казнити. Човечуљци ће се вратити у Лилипут, макар повели румене Гуливере који избегавају наставу и психо-Пате и Паје Патке, да и тамо има ко да им климоглави и рукољуби . Или је то тек сан? Један од оних, на несрећу и за разлику од претходног, који ми се никад не остваре…
Домановић поново међу нама
