Велики број родитеља и наставника у основним и средњим школама у Србији био је изненађен одлуком Министарства образовања и науке да овогодишњи пролећни, тзв. Васкршњи распуст отпочне недељу дана раније. Распуст је као и до сада почео уочи празника Васкрса, али, за разлику од вишегодишње праксе, овог пута се радило о Васкрсу римокатоличке и протестантске, а не православне васељене. (Распуст је званично почео у понедељак 9. априла, али је његов практични и реални почетак била субота, 7. април). При том је изостало било какво образложење ове одлуке.

Да ли се овде ради о уобичајеном стихијном, неорганизованом и непланском одношењу према грађанима Србије или је распуст требало да представља још један од неоспорних доказа  да је Србија демократска, мултикултурна, плуралистичка и проевропски оријентисана држава, кадра да своје већине потчини верским и другим осећањима својих мањина? Или се ради о једном много суптилнијем потезу који је у складу са актуелним тенденцијама брисања симболичких граница и елемената православног идентитета?

Да би потоње могло бити посреди упућује и неколикo вести које су се у недељу 8. априла, дакле на дан када су римокатоличка и протестантска црква обележиле Васкрс, могле чути са различитих домаћих ТВ станица. Тако су грађани Србије у једној вести обавештени да су „у целом свету хришћани који се придржавају грeгоријанског календара данас прославили Васкрс”, а у другој, да су „данас у Србији хришћани који се придржавају грегоријанског календара обележили Васкрс”. Ове две вести утемељене су на недореченим подацима који могу бити збуњујући за већину гледалаца.

Наиме, тачно је да су хришћани који се придржавају грегоријанског календара, 8. априла прославили Васкрс. Међутим, „пропуштено” је да се каже да се овде ради о хришћанима римокатоличке и протестантске вероисповести.

Да ли је занемаривање ове чињенице ствар немарности уредника информативних програма или се овде ради о посебним методама унапређења екуменског дијалога? Чињеница да су сличне полуинформације  поновљене у медијским извештајима о прослави Великог петка православних хришћана, у стилу: „Верници који обележавају празнике по јулијанском календару славе Велики петак…” (извор: Танјуг, 13. априла), појачава сумњу да се ради о случајности. Но, у вези с претходним, није од мање важности, посебно за активне православне вернике и њихову децу, ни питање да ли ће се слободни дани за ђаке поклопити са Страсном седмицом (последња недеља великог поста) или са Светлом седмицом (недеља након Васкрса). Ипак, оставићу ово питање за неку другу прилику, уз једну напомену: верујем да ће у дечјем (и не само дечјем) систему асоцијација, ипак бити од значаја чињеница да су слободни дани били везани за недељу страдања и строгог поста (последња седмица великог поста), а не за недељу радости и обилног утешења (седмица након Васкрса).

Оно што ме сада занима јесте, каква ће бити пракса следећих година?

Да ли ће можда бити утврђено правило да се једне године Васкршњи распуст везује за православни, а друге за римокатолички (протестантски) Васкрс? Ако се надлежни сложе да ово буде пут ка равноправности и једнаким правима свих грађана Србије, онда би било логично размотрити и могућност да се сваке треће године Васкршњи распуст у потпуности изостави. Наиме, проценат грађана Србије који припадају исламској вероисповести није много мањи од процента оних који се изјашњавају као римокатолици, те би било сасвим праведно да се изађе у сусрет и њиховим верским осећањима.

Неко ће можда своју примедбу на овакав начин размишљања аргументовати чињеницом да се државни врх Србије јасно одредио према својој већинској популацији тиме што је православни Велики петак и Васкрс прогласио државним празником. И та примедба стоји. Међутим, треба имати на уму да је у Србији дозвољено припадницима свих великих верских заједница да своје највеће празнике прогласе нерадним данима. И, да ово што пишем не би било погрешно протумачено наглашавам да немам ништа против тога. Чак и гласам за решење које се у вези са зимским распустом примењује у Војводини. Наиме, зимски распуст у АПВ обухвата божићне и новогодишње празнике и православних и римокатоличких верника.

Оно што у овој ситуацији забрињава јесте помисао да је опет реч о својеврсном идентитетском инжењерингу, пројекту на дуге стазе, чије ће резултате кушати тек наши потомци. За многе ће ова идеја вероватно деловати параноично, али чињеница је да би дугогодишње понављање праксе која почива на овако нејасним, нетранспарентним и недореченим принципима, могло да проузрокује и промене у мишљењу и самоидентификовању оних на које се пракса односи.

Виши научни сарадник, Етнографскu институт САНУ