Документ би требало заједнички да усвоје скупштине Републике Србије и РС

Одбрана српске културе, односно српског језика је основни циљ Декларације о обједињавању заједничких националних интереса, а тај циљ се не остварује за кратко време, он тражи озбиљан приступ од државе до сваког појединца на територији на којој живе Срби, каже Никола Селаковић, генерални секретар председништва Републике Србије. …

„На тексту декларације ћемо заједно радити са нашим колегама, пријатељима и браћом из Републике Српске, а њен циљ је очување српског језика, а преко очувања српског језика и његовог писма – српске културе свуда где живе Срби. То је темељ српског националног идентитета, оно без чега једна култура, не постоји“, каже Селаковић у унтервјуу за Танјуг, објашњавајући намере Декларације у утврђивању најмањег заједничког именитеља за опстанка српске нације.

Документ би требало на јесен заједнички да усвоје скупштине Републике Србије и Републике Српске.

На питање Танјуга да ли сама идеја о доношењу ове декларације намеће неоспоран закључак да је српски национални интерес угрожен на територијама на којима живе Срби ван Србије, Селаковић одговара потврдно:

„Почев од Хрватске у којој је број припадника српског народа по последњем попису из 2011. год био нешто већи од 186.000, али се на истом том попису тек 51.000 Срба јасно декларисала да говори српским језиком. Више од две трећине наших сународника, значи, није смело да каже да говори српским језиком, већ је тај језик назван мало другачије“, наводи Селаковић.

Он скреће пажњу на то да ова чињеница покреће питање права на образовање на српском језику, односно питање на „ком то језику уче српска деца,која живе на територији данашње Хрватске“.

Селаковић констатује да се положај и права Срба разликују од земље до земље, почев од Албаније, у којој је присилна асимилација наше мањине почела још од времена Енвера Хоџе, па до тога да и у Македонији званично и статистички опада број припадника српског народа из године у годину.

Подсећа да је на првом попису у Републици Македонији 1994. године, број припадника српског народа био око 41.000, на другом 2002. године, 35.939 Срба, од којих се тек 27.000 изјаснило да говори српским језиком.

Можемо очекивати, каже Селаковић, да на неком наредном попису тај број буде још мањи „уколико Србија, која има одговорност да води националну бригу о својим сународницима који живе не само у региону, већ у читавом расејању, нешто не учини“.

На питање да ли то значи да ће декларација предвидети и механизме којима ће тај циљ бити оствариван Селаковић каже да је држава, „озбиљна у тој намери и понавља да је основ бриге о заштити српског националног и културног идентитета, брига за очување српског језика“.

„У израду декларације ће бити укључене и наше најистакнутије научне институције“ , напомиње Селаковић и истиче да „Србија не тражи ништа више од онога што је била сама спремна да својим правним поретком, својим законодавством и праксом у спровођењу закона пружи сваком припаднику националне мањине у Србији“.

„Ефекти оваквог документа се не могу очекивати и без значајног утицаја на образовни систем, на његово поправљање, осавремењивање, и на његову много, много већу делотворност у функционисању. То је оно што може да учини искључиво држава, оцењује он.

А тамо где се не пита наша држава – Селаковић скреће пажњу да она може да утиче на српска удружења, на српске заједнице и кровне организације у некој држави, на наше националне савете и бројне националне институције.

„Може и једним делом и у садејству са СПЦ. Зашто да не? Колико је само подручја где је српска заједница опстала искључиво око СПЦ“, примећује Селаковић.

Он подсећа да је реч о плановима који се праве на средњи и на дужи рок и који траже „да се мало сви продрмамо“, од државе, преко њених институција, па све до породице.

Селаковић каже да се, рецимо, већ у другој генерацији наших исељеника губи и бледи знање српскога језика и познавање српске културе, а требало би, каже он, да уколико носите српско име и презиме – и да говорите српски језик, да знате нешто о националној култури и историји, као што то зна, на пример, сваки Грк , ма где он живео.

„Када имате тако културно свесног грађанина, културно образованог, па нема тога ко може да вам преотме једне Дечане или Грачаницу“, сматра Селаковић.

„Србија се бори за заштиту нашег културног идентитета и споменика наше културе и духовности у белом свету, пред скупштином УНЕСЦа, а да их можда пре тога нисмо заштитили сами код себе, сами пред собом“, наводи он и закључује да је и то, између осталог, циљ ове декларације.

Вучић би ишао у Хрватску, ако добије позив од Колинде Грабар Китаровић

Поводом могуће посете председника Србије Александра Вучића Хрватској, генерални секретар Никола Селаковић каже да је уверен да ће Вучић, као човек дијалога, прихватити позив уколико га добије од председнице Колинда Грабар Китаровић.

Он је у изјави за РТС рекао да очекује да буду покренута питања која Загреб стално иницира, а то је положај хрватске мањине у Србији, али да ће председник Вучић покренути питање остваривања права српског народа у Хрватској и да це инсистирати на испуњењу постигнутих договора.

Када је реч о могућој посети Вучића БиХ, Селаковић каже да још нема јасног позива, али подсећа да је Вучићу БиХ један од приоритета.

Селаковић је додао и да се може очекивати посета турског председника Реџепа Тајипа Ердогана Србији са бројном делегацијом привредника и инвеститора.

(РТВ)