Да ли су срећу нашли у родном месту или су и они отперјали „преко“ у потрази за бољим животом?

Где су, шта раде ђаци генерације од пре једне деценије из различитих градова у Србији?Потражили смо их у Кикинди, Београду, Нишу, Суботици… И приче су различите. Неки од њих показују да је, у неким областима, и у Србији могуће градити успешну каријеру, други су пак одлучили да је за њихов развој останак у Србији велики ризик. Усавршавају се у иностранству с великим изгледима да тамо заувек остану…

Програмер Бојан Микшин (Кикинда): Остао сам у Србији, не могу без породице

КИКИНДА – Пре 10 година у Кикинди сви су чули за Бојана Микшина јер је био ученик генерације Техничке школе. Од тада је овај младић постигао много и слободно се може рећи да је успешан млад човек. У основној школи није добио Вукову награду само због четворке из физике у седмом разреду. У средњој, на смеру електротехничар рачунара, имао је све петице. Студије на смеру рачунарство и аутоматика Факултета техничких наука завршио је у року, као и мастер из аутоматике са оценом 9,86. Одмах се запослио у фирми „Сцхнеидер Елецтриц ДМС НС“, која се бави развојем софтвера за управљање енергетским системом. Ту ради и данас, наравно, на вишој позицији.

– Запослио сам се као програмер. После три године постао сам вођа тима од 10 људи, а сада сам менаџер чији је главни задатак да комуницира с клијентима, анализира тржиште и одређује шта ће тим радити у наредном периоду. У фирми имам много колега с факултета, па чак неколико и из средње школе. Због тога је атмосфера на послу добра. Тренутно сам у тиму с веома добром другарицом из студентских дана – прича Бојан и додаје да је желео да остане у Србији да би живео у окружењу породице и блиских пријатеља.

– Неко жели да заради што више, а неко да има довољно за леп живот. Да сам отишао, био бих удаљен од породице, а друштвени живот био би ми сиромашнији. Док год могу нормално да живим, а то значи да идем на летовања и зимовања, да мало путујем, имам пристојан аутомобил, да плаћам рату за стан и да имам довољно новца за породицу, остаћу овде. Много колега је отишло у иностранство и свима недостају дружење и слободно време. Ако овде не будем могао да испуњавам своје приоритете, наравно да ћу и ја отићи – истиче Бојан, напомињући да студије у Србији дају довољно образовања за рад и овде и у иностранству.

– ФТН даје одличну основу за даље самостално усавршавање. То, наравно, не значи да свако ко заврши мој смер може лако добити посао у иностранству, јер се тражи знање. Електротехника и рачунарство су широке области и на факултету се не може научити све. Са садашње позиције могу да пратим достигнућа у свету, али у уској области. Пошто су моја интересовања много шира и много ствари ме интересује, у слободно време читам о тренутним научним достигнућима – каже Микшин и поручује младим људима да одреде своје приоритете.

– Програмери код нас доста брзо могу да нађу посао. Младима других професија препоручујем да иду из земље. Моја девојка је завршила молекуларну биологију са просеком 9,7 и две године не може да добије ни посао у струци, а камоли добар посао. Таква је ситуација јер се у Србији ништа не ради и ништа се не истражује – каже Бојан Микшин.

Биолог Ана Ђуковић (Београд): Почела сам од кланице у Шпанији

БЕОГРАД – Ана Ђуковић завршила је Осму гимназију 2007. као поносни ђак генерације. Ова титула дала јој је самопоуздање када је на наговор мајке кренула на даље студије у иностранство.

– После гимназије уписала сам Биолошки факултет у Београду. На првој години мастера сам аплицирала за праксу у иностранству преко ИАЕСТЕ организације. Запала ми је пракса у лабораторији за микробиолошку контролу производа у кланици. Једино добро било је то што је кланица била у Валенсији у Шпанији. Нећкала сам се, али ме је мама наговорила да прихватим. Микробиолошка контрола производа није било нешто што ме је интересовало, али провести лето у Шпанији није била лоша идеја, тако да сам се спаковала и отишла – прича Ана.

Како каже, то лето јој је у сећању као једно од најлепших.

– Упознала сам дивне људе из Шпаније, Индије, Хрватске, Аргентине… који су тог лета дошли у Валенсију на праксу преко ИАЕСТЕ и заљубила сам се у једног Шпанца. Једини проблем сам имала у комуникацији на послу. Шпански нисам говорила, али су ме пре доласка уверавали да је довољно знање енглеског. Ко је био у Шпанији, зна да Шпанци слабо причају енглески. Девојке које су радиле тада у лабораторији знале су врло мало енглеског. Споразумевале смо се цртежима и пантомимом, али нас то није спречило да се зближимо – присећа се почетака у лабораторији.

Након праксе вратила се у Србију да заврши мастер. Већ тада је знала да ће аплицирати за неку од стипендија за докторске студије ван Србије.

– Поред тога што се у Србији о науци не води рачуна и нема довољно новца за пројекте, желела сам да путујем и пробам да живим у некој другој земљи. Дечко кога сам упознала у Валенсији ме је повезао са мојим садашњим шефом који је у том тренутку тражио студенте који би радили докторат у његовој лабораторији. Одрадили смо интервју преко Скајпа и била сам примљена. Тренутно сам у истој лабораторији на последњој години докторских – каже Ана.

Почетком октобра вратила се из Њујорка где је провела четири месеца.

– Радила сам у лабораторији у склопу „Мемориал Слоан Кеттеринг Цанцер Центера“ на једном од пројеката у којима учествујем. Био је то велики изазов за мене јер није имало никакве везе са радом у лабораторији. Учила сам програмирање и примену математичког модела који су тамо развили на проблеме у биологији. Успела сам и да уживам у Њујорку који заиста делује као центар света – каже Ана. Она је тренутно на последњој години докторских студија на Политехничком универзитету у Валенсији.

– Бавим се истраживањем бактерија које живе у нашим цревима и позитивним ефектима које имају по наше здравље. Посебно нас интересује улога цревне флоре у спречавању цревних инфекција проузрокованих патогеним или лошим бактеријама. Пратимо пацијенте са леукемијом код којих се ове инфекције често јављају, а поред тога имам експерименте на мишевима – објашњава Ана чиме се тренутно бави.

Политиколог Сања Бероња (Београд): Од калдрме Каменичке улице до Париза

БЕОГРАД – Са калдрме Каменичке улице испред Филолошке гимназије у Београду, коју је завршила као ђак генерације пре деценију, Сања Бероња отишла је право у Париз. Са завршеном матуром на смеру за француски језик добила је стипендију на Сциенс По – Институту политичких наука.

– Звање ђака генерације ми је било јако корисно да добијем пуну стипендију факултета у Француској. Без те стипендије не бих могла да одем на студије у иностранство, али сама титула је велика част. То су ми омогућиле добре оцене и освојене награде на републичким такмичењима у знању српског и француској језика, али и историје – присећа се Сања, сада већ дипломирани политиколог.

У њу су увек била упрте очи околине пуне очекивања, па и сама кроз смех каже да јој неретко нису веровали када би се пожалила да је тешко све постићи. Ипак, жеља и воља су били јачи и није се предавала. Тако, први корак ка успеху као ђак генерације, није за Сању једини. Дипломирала је на Институту уз похвале комисије и сада је са друге стране катедре у овој француској образовној установи, као предавач. Чак ни ту није стала са радом на себи иако већ говори седам језика.

– Албански тренутно учим, немачки је први на „листи чекања“, а италијански, пољски и словеначки необавезно учим са пријатељима из тих земаља. Знање језика је изузетно корисно, посебно када радите у области друштвених наука: корисно је због литературе, контаката и, пре свега, ради проширивања видика. Знање језика попут грчког и чешког ми се више пута исплатило. Затекла сам се у ситуацији да баш упознам говорнике из тих земаља и буде им изузетно драго и необично што знам њихов језик. То је онда врло добра основа за јачање контакта и отвара нове могућности на пословном плану – објашњава шармантна Сања.

Љубав према страним културама ипак је није одвукла од своје.

– Са Србијом одржавам јаке пословне везе, највише преко свог факултета, и планирам једног дана да будем активна у Србији највише преко образовања и филантропских активности – жеље су Сање.

Пољопривредне инжењер Марко Ровчанин (Ловћенац): Најважније је остати доследан себи

ЛОВЋЕНАЦ – Марко Ровчанин из Ловћенца, ђак генерације 2004. године Пољопривредне школе у Бачкој Тополи, сада је помоћник покрајинског секретара за пољопривреду, а донедавно је био председник општине Мали Иђош, најмлађи на тој функцији у земљи.

Ровчанин потиче из радничке породице, дипломирани је инжењер пољопривреде, а титули ђака генерације у средњој школи допринеле су и бројне дипломе са школских такмичења.

– Захвалан сам разредном старешини који је имао разумевања и пред крај школске године ме повремено пуштао са часова да бих могао да идем да радим јер је мајка одгајала сама сестру и мене. Породица је најважнија, стуб је свега, а када знате шта желите и који су вам циљеви, успех је загарантован – каже Ровчанин.

За време школовања постао је члан Социјалистичке партије Србије и већ 2009. године га је Народна канцеларија председника државе прогласила за младог лидера у области политике.

– Када су се сви разбежали ја сам и даље остао доследан политици СПС-а пошто сам одрастао на левичарским идејама. Осим подршке у породици, добио сам и подршку партије и именован сам за заменика председника општине Мали Иђош, затим за председника МЗ „Ловћенац”, 2012. године председника скупштине, а 2013. године постајем председник општине Мали Иђош – каже Ровчанин.

Ровчанин је за три године успео да реализује бројне пројекте у Малом Иђошу.

– Да би постигли нешто у животу, млади треба да имају циљ, да знају шта желе и да верују у себе. Најтеже, али највредније од свега је бити добар човек и остати доследан себи. Ако то успеју, постигли су много – поручује Марко Ровчанин.

Дестинација – Немачка најпожељнија

Најпожељнија одредишта за младе из Србије су државе ЕУ (22,8 одсто), а посебно Немачка (20,6 одсто) и Аустрија (8,7 одсто), а од прекоокеанских држава САД (16 одсто) и Канада (5,4 одсто).

Из Србије, осим високообразованих и стручњака за технолошке струке, масовно одлазе и људи других професија. Процењује се да Србију годишње напусти око 800 медицинских сестара и техничара и да тај број стално расте.

Биолог Милица Милутиновић (Београд): За сада сам овде, али ако стигне понуда…

БЕОГРАД – Када је уписала први разред природног смера Осме београдске гимназије, Милица Милутиновић није ни слутила куда ће је знање одвести. Од ђака генерације стигла је до лабораторија универзитета у Америци.

– Да будем искрена, ни тада нисам мислила да сам изузетно успешан и заслужан ђак који треба да понесе тако важну титулу, али претпостављам да су ми оцене, добро владање и надам се целокупна моја личност то омогућиле. Када сам завршила, 2006. двоумила сам се између грађевине, као породичне традиције, и биологије, моје љубави. Главни „кривац” за одабир Биолошког факултета је била моја тетка која је мене видела негде у иностранству као успешног научника. Те по њеном наговору полажем пријемни и уписујем смер Биологија. За сада се нисам покајала. Моја велика срећа је и та што сам још у основној школи имала за учитељицу предивног педагога и феноменалну жену која је свим својим ђацима усадила у главу мисао да је љубав према томе што радимо главни кључ за успех – прича Милица, сада у паузи између нових редака докторског рада.

Почела га је готово одмах после дипломе са просеком 9,41, а дипломски рад на Одељењу за физиологију биљака на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ отворио је и врата ка иностранству.

– Након дипломирања указана ми је прилика да наставим студије, тј. упишем докторске студије на Биолошком факултету и наставим сарадњу са феноменалним тимом на Институту. Недуго потом одлазим на стручно усавршавање на Универзитет у Охају, где и остајем наредне три године и завршавам своју докторску тезу која се бави епигенетиком и развићем семена код биљака. Фантастично искуство! Велики корак напред што се каријере тиче, али и важно искуство за мене лично – од првог лета авионом, упознавања много људи из целог света па до пропутовања светом – присећа се Милица, која је сада у родном Београду. Запослена је као истраживач сарадник на Институту.

Како су јој жеља за усавршавањем, али и подршка породице и пријатеља увек били ветар у леђа, ни сада њено сидро није дефинитивно спуштено.

– Својом позицијом овде сам веома задовољна и пресрећна људима са којима радим. Али… увек постоји оно „али“. Сви знамо да су услови живота овде тешки и плате мале, тако да ако добијем неку другу понуду, можда се опробам у иностранству – каже она.

Економисткиња Душица Килибарда (Суботица): Предаје у учионици у којој је учила

СУБОТИЦА – Ходник суботичке Економске школе „Боса Милићевић“ красе портрети најбољих ученика, а међу њима је и фотографија Душице Килибарде, професорке у овој школи.

Млада професорка групе економских предмета била је ђак генерације 2007. године, а од 2013. године ради у истој школи. Раније никада није помишљала да би могла да предаје у истој учиниоци у којој је учила, али после завршених студија и годину дана трагања за послом понуда коју је добила била је примамљива.

– Истовремено док сам похађала средњу школу била сам активан члан веслачког клуба и чак и репрезентативка, а титули ђака генерације допринела је и диплома са републичког такмичења из математике за освојено друго место – присећа се Душица Килибарда која је и Економски факултет и мастер студије завршила са одличним успехом, 9,86.

Никада није размишљала о одласку у инострантво, мада јој је спорт то омогућавао. Годину дана трагања за послом био је тежак период за њу.

– Срела сам разредну из средње школе и она ме је питала да ли бих дошла у школу на замену једној професорки. У почетку сам колеге звала професорима јер су и мени предавали, али професорку математике још зовем разредна због чега ме ученици често чудно погледају – каже Душица.

Она сматра да би добрим ђацима требало омогућити боље услове и прилике да би били још више мотивисани за учење и усавршавање.

– Одличан успех и то што сам била ђак генерације је ипак било од помоћи да се запослим, јер ме нису заборавили у школи. Зато је моја порука младима да верују у себе и да буду то што јесу јер ће та посебност сигурно једном бити препозната – поручује Душица.

Статистика – Расте број одлазака

Подаци Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) показују да је просечан годишњи број емиграната из Србије у државе чланице те организације износио 26.000, а да је у 2013. години нарастао на 45.000, да би се 2014. године повећао до 58.000. За последњих 15 година Србију је напустило више од 300.000 људи. Србија је тако своју позицију на ранг-листи 50 држава у свету са најбројнијом емиграцијом погоршала за три места и сада је на 29. месту. Међу емигрантима су најбројнији млади, а 70 одсто од тог броја је отишло у Немачку. Главни разлог одласка из земље је лоша економска ситуација која никако да се поправи већ годинама.

Доктор медицине Стефан Стефановић (Ниш): Живот у Србији је јединствен, на Западу тога нема

НИШ – Некада ђак генерације нишке Гимназије „Бора Станковић“ (2007), данас др Стефан Стефановић, доктор медицинских наука и лекар на специјализацији, асистент на оперативној гинекологији на Универзитетској клиници Хајделберг и научник на Националном центру за туморска обољења Немачке. Бави се имуноонкологијом карцинома дојке и развојем ћелијске вакцине за ову болест.

Током целог школовања почевши од Основне школе „Вожд Карађорђе“ када је био ученик генерације, затим гимназије, бројних награда, медаља, студија медицине на Универзитету Хајделберг, овај успешни млади Нишлија издвајао се знањем, упорношћу, радом, и управо онако како га његови суграђани описују: он је предодређен за успех.

– Гимназију сам завршио 2007. године, као ђак генерације након освајања златне медаље на олимпијади из биологије и сребрне на олимпијади из филозофије. У иностранство сам отишао из жеље за знањем, за симбиозом клиничке медицине и врхунских истраживања, за шта ми је Хајделберг као најстарији универзитет у Немачкој и немачки национални клинички центар пружио праве услове – прича Стефан за „Блиц“.

Са породицом живи у Немачкој, али често долази у Србију, тако да не доживљава да ју је напустио.

– С обзиром на то да огроман део породице и пријатеља још живи у Нишу а и пословни пројекти које реализујем у Србији добијају на интензитету, изузетно често летим за Србију и субјективно и објективно је нисам ни напустио. Повратак у Србију би био флуидан прелаз уз рад на истим циљевима уз предности живота у својој земљи и свакако ми је у плану средњорочно. Квалитет живота људи у Србији је изузетно висок. Бити близу породице и пријатеља, уз радно време које дају простора за посвећивање деци или научне и пословне пројекте и путовања је непроцењиви луксуз којег на Западу одавно нема. Изузетан мотив за повратак – додаје Стефан.

Његови планови, како каже, превазилазе оквире амбициозних клиничких и научних пројеката и остављају простор за велика изненађења.

Стефан је од 2012. председник и оснивач интернационалног Института за медицинску дипломатију (ИМДИ), а од ове године је и копредседник и оснивач Немачко-српског удружења за карцином дојке. Студије медицине на Универзитету у Хајделбергу завршио је 2012. и први је Србин после 100 година на медицини најстаријег универзитета у Немачкој. Након завршетка факултета до 2014. радио је на експерименталном докторату из области молекуларне имуноонкологије карцинома дојке у националном Центру за туморска обољења и немачком Центру за истраживање рака, Универзитетске клинике Хајделберг. Усавршавао се и на Универзитетској клиници Хадаса у Јерусалиму у Израелу, и Универзитетској болници у Цириху у Швајцарској.

(Блиц)