Недостатак вредновања знања
Ако кренете од актуелних расправа у друштву да су риалити програм наша највећа трагедија, лако ће те погрешити. Наша највећа трагедија је недостатак вредновања знања и увођења компетенција у свет образовања и рада.
Зашто је то тако?
Јер, то је много опаснији проблем од риалити програма.
Риалити програм је одраз нашег сиромаштва и интересовања у народу и медијима и као такав само нам описује многе ствари за које се знало у круговима који истражују образовни ниво становништва, још пре неколико деценија. Старије генерације мушкараца рећи ће вам да је тако изгледало њихово суочавање са војском у коју је долазило јако пуно људи који су били или необразовани или чак врло ограничених могућности, а добијали могућност да се искажу, па чак и да управљају одређеним јединицама. Између осталог, риалити програми су и настали из потребе праћења понашања људи у затвореном простору за потребе тајних служби или војних формација.
То и није наша тема, већ шта је то горе од овога.
А то најгоре је појављивање као стручњака људи који су стекли дипломе на различите начине, а нити један од њих није то учинио знањем. И онда доживљавамо да њих медији промовишу!
Ти људи већ сада почињу да вреднују системе у разним областима и као последицу таквог њиховог деловања, имамо низ промашаја у здравству, правосуђу, индустрији, грађевини итд. Али највидљивије је управо у државној управи или боље рећи у политици.
Долазак људи који не познају системе
Али, за друштвени развој и то није највећи проблем што они нису научили да то раде, већ што су убеђени да и не морају да уче. Али дугорочно ни то није највећи проблем, највећи проблем што људски ресурси нису неограничени у једној држави. И што ће се догодити да нећемо имати кога да изаберемо да би му дали одговоран посао. Доћи ћемо у ситуацију у којој се данас Немачка налази, а нећемо моћи да решимо на њихов начин – увозом квалитетне, а јефтине радне снаге, јер је питање да ли ће странци хтети да раде код нас, јер за то нећемо имати средстава. И бићемо присиљени да зависимо од људи који су купили дипломе и одређене положаје. Е, ту настаје катастрофа!
Те особе, које су на тај начин дошле до позиције, на све су спремне да би задржали те позиције и то онда доводи до деструкције друштва и његове економије. И они ће се трудити да отерају све оне који знају да обављају одређене послове и да избегну било какво вредновање знања и резултата у друштву.
Недостатак висококвалитетних кадрова већ се страховито осећа, и у Хрватској, и у Србији, Македонији, Босни и Херцеговини, јер је видљиво да одлазак образованих и стручних, на јавну сцену доводи људе који не познају системе. А ту слику нам олакшавају медији несвесно преносећи парламентарну борбу у којој видите да и политичарима недостаје знања, да би водили друштво и па зато прибегавају конфликтима и темама које су наша давна прошлост. Медији све више отварају у ствари пандорину кутију, у приказивању оних који нису у стању да прате друштвени напредак, а суочавају се са доношењем одлука у одређеним областима. Зато једино решење није да се ми фантомски боримо против одласка младих, већ да вреднујемо исходе образовања и да их промовишемо на један друштвени начин у облику јасних стандарда.
У том смислу треба урадити следеће:
1. Прогласити образовање непрофитном делатношћу (јер је профитно образовање неспојиво са осигурањем квалитета) са јасним уделом вредновања исхода образовања и увођењем дипломских атрибута:
2. Лиценцирање занимања, са обавезом целоживотног усавршавања;
3. Увођење неформалног образовања у формални систем кроз прављење флексибилног образовања;
4. Лиценцирати професорска занимања кроз формирање наставничких комора;
5. Увести независна тела за пренос знања и процену знања;
6. Дати већа овлаштења струковним организацијама у процесу запошљавања појединаца и остваривању каријере;
7. Укинути институционано финансирање образовања и пребацити га у потпуности на индивидуално финансирање, с тим, да је појединац одговоран за исходе образовања исто толико колико и образовна институција на којој је стакао компетенције.
То је први вид борбе против необразованости и лажне образованости, али прави почетак одбране квалитета у односу на формалне дипломе, које су на чудан начин стечене. Али то је први вид борбе за очување људских ресурса.
А о томе у следећем тексту.
Рефик Шећибовић (бивши помоћник министра просвете)
