У сва­кој зе­мљи обра­зо­ва­ње увек мо­же би­ти бо­ље, а по­прав­ка на­шег је тра­си­ра­на Стра­те­ги­јом за раз­вој обра­зо­ва­ња до 2020. го­ди­не, ка­же пред­сед­ни­ца На­ци­о­нал­ног про­свет­ног са­ве­та про­фе­сор др Де­сан­ка Ра­ду­но­вић.

То што Стра­те­ги­ја пред­ви­ђа тре­ба­ло би да по­мог­не да на­ше обра­зо­ва­ње бу­де ква­ли­тет­ни­је, до­ступ­ни­је и пра­вед­ни­је, али, по ре­чи­ма др Ра­ду­но­вић, да би се то де­си­ло мо­ра­ју се при­ме­њи­ва­ти ме­ре за­цр­та­не овим до­ку­мен­том. Ме­ђу­тим, ма­да га има­мо већ ви­ше од го­ди­ну да­на, ак­ци­о­ни план за ње­го­ву при­ме­ну још ни­је ура­ђен, што по­ка­зу­је да нам вре­ме не зна­чи мно­го, јер све што пи­ше тре­ба пре­то­чи­ти у ак­тив­но­сти и ура­ди­ти на вре­ме.

– Струч­њак из Фин­ске ди­вио се на­шем За­ко­ну о осно­ва­ма си­сте­ма обра­зо­ва­ња и вас­пи­та­ња и оце­нио га као од­ли­чан, али је про­блем што га не при­ме­њу­је­мо – ка­же нам др Ра­ду­но­вић. – У Фин­ској је си­стем де­цен­тра­ли­зо­ван и шко­ле има­ју ве­ли­ка пра­ва, али и од­го­вор­ност и то пр­вен­стве­но пре­ма ло­кал­ној за­јед­ни­ци, јер за ту за­јед­ни­цу су зна­чај­ни ре­зул­та­ти ко­је шко­ла по­сти­же.

Код њих Ми­ни­стар­ство да­је са­мо окви­ре, за­дат­ке, шта се оче­ку­је да де­те зна, а на шко­ли је да то ре­а­ли­зу­је. Али код њих ди­рек­то­ре шко­ла не по­ста­вља ни јед­на пар­ти­ја и ни­су у по­зи­ци­ји, као код нас, да од­го­ва­ра­ју са­мо сво­јој пар­ти­ји и да им због то­га ни­ко ни­шта не мо­же, а да не од­го­ва­ра­ју ро­ди­те­љи­ма због то­га што су им упро­па­сти­ли де­цу ко­ја, што иду да­ље, све ма­ње мо­гу да се укло­пе. А мо­ра­ће јер тр­жи­ште тра­жи зна­ње, а не пе­ти­це без по­кри­ћа.. Код нас је пар­тиј­ски си­стем уни­штио би­о­ло­шки ин­стинкт ро­ди­те­ља и они ви­ше не схва­та­ју да је зна­ње је­ди­ни ка­пи­тал. Та­ко је јер др­жа­ва по­слу­је с ту­ђим па­ра­ма, а дру­штво је­де са­мо се­бе.

Је­дан од пред­у­сло­ва за ре­а­ли­за­ци­ју ци­ље­ва по­ста­вље­них Стра­те­ги­јом је и ре­ор­га­ни­за­ци­ја мре­же шко­ла, што је ве­ли­ки по­сао ко­јег се ни­ко до са­да ни­је озбиљ­но при­хва­тио. У ком прав­цу би та мре­жа тре­ба­ло да се ре­ор­га­ни­зу­је да би обез­бе­ди­ла и јед­на­ко ква­ли­тет­но и до­ступ­но обра­зо­ва­ње свој де­ци?

– Чи­ње­ни­ца је да смо си­ро­ма­шна др­жа­ва и да мо­ра­мо ра­ци­о­нал­ни­је ор­га­ни­зо­ва­ти обра­зов­ни си­стем, јер са­да се због ло­ше ор­га­ни­за­ци­је мно­го па­ра тро­ши не­ра­ци­о­нал­но. Ја сам ма­те­ма­ти­чар и сма­трам да све тре­ба из­ра­чу­на­ти. Ми мо­ра­мо из­ра­чу­на­ти да ли је ра­ци­о­нал­ни­је има­ти раз­у­ђе­ну мре­жу шко­ла и до­ћи и са сред­њом шко­лом до сва­ког уче­ни­ка или би ор­га­ни­зо­ван пре­воз до шко­ле био бо­ље ре­ше­ње. За ту ра­чу­ни­цу мо­ра­мо има­ти у ви­ду да, ако не­ма до­вољ­но ква­ли­тет­ног ка­дра, с том раз­у­ђе­ном мре­жом има­ће­мо до­ступ­но обра­зо­ва­ње али без ква­ли­те­та, чи­ме оно гу­би сми­сао, јер не­ће­мо до­би­ти ква­ли­тет­ну рад­ну сна­гу из шко­ла ко­је су нео­пре­мље­не.

С дру­ге стра­не, сред­ства ко­ја се уште­де на мре­жи шко­ла мо­гла би се утро­ши­ти на ђач­ки пре­воз и евен­ту­ал­но оброк у шко­ли. По­ред то­га, ве­ли­ка шан­са су и но­ве тех­но­ло­ги­је и мо­гућ­ност ор­га­ни­зо­ва­ња на­ста­ве на да­љи­ну са обез­бе­ђе­ним ком­пју­те­ри­ма, ко­ји би уче­ни­ци­ма би­ли на рас­по­ла­га­њу у њи­хо­вим сре­ди­на­ма. И по­тре­бе при­вре­де и прин­цип це­ло­жи­вот­ног уче­ња про­ме­ни­ли су усло­ве, али Ми­ни­стар­ство мо­ра на­пра­ви­ти ра­ци­о­нал­ну, фи­нан­сиј­ски одр­жи­ву и ква­ли­тет­ну мре­жу шко­ла. И стру­ка и за­ко­ни и прав­на ре­гу­ла­ти­ва до­бро су по­ста­ви­ли си­стем, али се кон­цепт ме­ња због днев­но­по­ли­тич­ких по­тре­ба. Не­до­след­но се ра­ди и све се сво­ди на лич­не кон­так­те у ко­је сва­ко, с пра­вом, сум­ња. Обра­зо­ва­ње мо­ра да бу­де ре­зул­тат кон­сен­зу­са, јер за сва­ку про­ме­ну по­сто­је от­по­ри на ло­ка­лу, али ако би се ви­де­ло да по­сто­је кон­сен­зус и кри­те­ри­ју­ми и ти от­по­ри би би­ли ма­њи.

Ка­ко на­ћи ба­ланс из­ме­ђу по­тре­ба тр­жи­шта ра­да и уче­нич­ких же­ља за на­став­ком шко­ло­ва­ња у си­ту­а­ци­ји ка­да је пре две го­ди­не у Ср­би­ји био исти број но­во­ро­ђе­не де­це и ме­ста на ви­со­ко­школ­ским уста­но­ва­ма, а исто­вре­ме­но су нам шко­ле за про­из­вод­на за­ни­ма­ња по­лу­пра­зне?

– Ви­со­ко обра­зо­ва­ње је зах­тев вре­ме­на, јер мно­ге по­сло­ве ће пре­у­зе­ти ма­ши­не. Ауту већ ви­ше не тре­ба ауто­ме­ха­ни­чар, не­го струч­њак за ком­пју­тер, у по­љо­при­вре­ди све ра­де ма­ши­не, али је по­треб­но све ви­ше зна­ња и ни на зе­мљи се не мо­же оста­ти без шко­ле. Др­жа­ва мо­ра про­це­ни­ти ко­ли­ко ка­дра јој је по­треб­но и шта ће фи­нан­си­ра­ти, а про­це­не мо­ра­ју би­ти у скла­ду с на­шом си­ту­а­ци­јом, а не с фин­ском.

Ми са­да има­мо си­ту­а­ци­ју да из сред­њих струч­них шко­ла 70% по­пу­ла­ци­је на­ста­вља шко­ло­ва­ње, а за тај на­ста­вак у тим шко­ла­ма они ни­су при­пре­мље­ни. Због то­га па­да ква­ли­тет ви­со­ког обра­зо­ва­ња јер на ње­му не мо­гу да се одр­же за­да­ти кри­те­ри­ју­ми, а и по­ред то­га, мно­ги не за­вр­ша­ва­ју фа­кул­те­те. На тај на­чин ми, прак­тич­но, ба­ца­мо ве­о­ма ску­по сред­ње струч­но обра­зо­ва­ње. Због то­га је и је­дан од ци­ље­ва Стра­те­ги­је да до 2020. го­ди­не по­ло­ви­на ге­не­ра­ци­је иде у гим­на­зи­ју и оспо­со­би се да на­ста­ви шко­ло­ва­ње, а сред­ње струч­не шко­ле с оглед­ним про­фи­ли­ма иду ка зах­те­ви­ма тр­жи­шта, ма­да се уво­ђе­њем оп­ште ма­ту­ре ни уче­ни­ци­ма из њих не за­тва­ра пут ка ака­дем­ским сту­ди­ја­ма – мо­гу не­ко­ме да се про­ме­не по­ро­дич­не окол­но­сти, да му се отво­ре очи у ме­ђу­вре­ме­ну… На при­мер, Сло­вен­ци др­же бес­плат­не јед­но­го­ди­шње при­пре­ме у гим­на­зи­ја­ма за уче­ни­ке ко­ји из сред­ње струч­не шко­ле же­ле да по­ла­жу оп­шту ма­ту­ру и на­ста­ве шко­ло­ва­ње.

Кон­цепт „ма­ле ма­ту­ре“, као уну­тра­шње про­ве­ре ква­ли­те­та оба­ве­зног шко­ло­ва­ња, али и фил­те­ра за на­ста­вак шко­ло­ва­ња, до­ве­ден је у пи­та­ње, пр­во афе­ром с про­ва­лом те­сто­ва, а за­тим и от­по­ром јав­но­сти уво­ђе­њу тре­ћег те­ста. За ко­га је све и ко­ли­ко овај ис­пит зна­ча­јан?

– Ма­ла ма­ту­ра нам по­ма­же да ви­ди­мо ка­кав нам је ква­ли­тет обра­зо­ва­ња, у ко­јој ме­ри су оства­ре­ни за­цр­та­ни ис­хо­ди и да ли их тре­ба ме­ња­ти. Њом ни­ко ни­је оште­ћен јер ни­ко не мо­же да пад­не. Она не ка­жња­ва де­цу што их ни­смо до­вољ­но на­у­чи­ли у основ­ној шко­ли, не­го је ко­рек­ци­ја ре­зул­та­та из те шко­ле, ко­рек­ци­ја за по­кло­ње­не оце­не… Али ове го­ди­не без те ко­рек­ци­је био је пот­пу­ни ха­ос јер је би­ло пре­ви­ше истих и про­би­ја­не су упи­сне кво­те. Она је и пра­вед­на јер ко је учио има пра­во пр­вен­ства, што је њен вас­пит­ни ефект и по­ру­ка – де­цо учи­те!

Ра­ду­јем се што је ми­ни­стар остао до­сле­дан и око уво­ђе­ња тре­ћег те­ста на за­вр­шном ис­пи­ту по­сле основ­не шко­ле, јер без ње­га основ­на шко­ла се сво­ди на срп­ски и ма­те­ма­ти­ку, а че­му слу­жи то што зна­те да про­чи­те­те текст а не зна­те шта он зна­чи? Јер и срп­ски и ма­те­ма­ти­ка слу­же да би се схва­ти­ли при­ро­да и дру­штво ко­је нас окру­жу­ју. Ја и да­ље ми­слим да су у па­ни­ци са­мо ро­ди­те­љи. Ши­ра „ма­ла ма­ту­ра“ по­мо­ћи­ће де­ци да се ис­ка­жу у дру­гим обла­сти­ма а на­ма ко­ји хо­ће­мо да по­пра­ви­мо си­стем, да ви­ди­мо где смо, док ће на­став­ниц­ма дру­гих пред­ме­та она би­ти мо­тив да се ма­ло ви­ше по­тру­де. За ових 20 го­ди­на тран­зи­ци­је ми смо из­гу­би­ли нор­мал­ност, пу­но је де­ви­јант­них по­ја­ва и мо­ра­мо ус­по­ста­ви­ти са­мо­ор­га­ни­зо­ван и кон­тро­ли­сан си­стем.

Без па­ни­ке и са до­бром ор­га­ни­за­ци­јом „ма­ла ма­ту­ра“ мо­же да бу­де ја­ко ко­ри­сна. Ге­не­рал­но, за си­стем обра­зо­ва­ња ва­жна је и по­де­ла од­го­вор­но­сти јер без ње има­мо по­кло­ње­не оце­не, про­ва­ле те­сто­ва. Са­да ће ве­лик део лич­не од­го­вор­но­сти би­ти на ди­рек­то­ри­ма шко­ла. Сма­трам да би ди­рек­то­ри тре­ба­ло да пот­пи­шу уго­во­ре и ту од­го­вор­ност да сно­се под прет­њом от­ка­зом.

Чак је и уче­шће на­ше зе­мље у на­ред­ном ПИ­СА тер­сти­ра­њу би­ло под зна­ком пи­та­ња. Да ли је то те­сти­ра­ње, као об­лик екс­тер­не про­ве­ре на­шег обра­зов­ног си­сте­ма, за нас пре­ску­по или пре­ва­жно?

– Днев­но се у не­ком јав­ном пред­у­зе­ћу про­не­ве­ри 130.000 евра, ко­ли­ко је по­треб­но да би на­ша зе­мља уче­ство­ва­ла у тро­го­ди­шњем ци­клу­су ПИ­СА те­сти­ра­ња, та­ко да но­вац си­гур­но ни­је про­блем. Да ли не­раз­ме­ва­ње љу­ди ко­ји мо­ра­ју да раз­у­ме­ју ва­жност овог уче­шћа или по­тре­ба и же­ља да се не­што за­ка­му­фли­ра, тек има­ли смо и обра­зло­же­ња да ово те­сти­ра­ње ни­је при­ла­го­ђе­но на­шој де­ци. То је сме­шно јер је те­сти­ра­ње при­ла­го­ђе­но де­ци из 80 зе­ма­ља у ко­ји­ма су ефек­ти обра­зо­ва­ња та­кви да си­гур­но тре­ба са њи­ма да се уса­гла­си­мо, уме­сто да твр­ди­мо да је на­ше обра­зо­ва­ње до­бро и иза­ђе­мо из овог ме­ђу­на­род­ног те­сти­ра­ња. То би би­ло за­би­ја­ње гла­ве у пе­сак, што за нас као зе­мљу не би би­ло до­бро.

Да­ни­ца Де­ве­чер­ски

Са три те­ста у два да­на 40 бо­до­ва?

Да ли су ко­нач­но утвр­ђе­ни сви де­та­љи око тре­ћег те­ста на за­вр­шном ис­пи­ту на кра­ју основ­ног обра­зо­ва­ња?

– На­ци­о­нал­ни про­свет­ни са­вет је с об­зи­ром на то да је пет пред­ме­та у тре­ћем те­сту оби­ман са­др­жај, тра­жио од За­во­да да из­дво­ји основ­ни сет стан­дар­да што је мо­гу­ће оп­шти­јег ти­па, не књи­шких не­го здра­во­ра­зум­ских. Су­ге­ри­са­ли смо и да се због уво­ђе­ња тре­ћег те­ста про­ме­ни бо­до­ва­ње, та­ко да се те­сто­ви из срп­ског и ма­те­ма­ти­ке бо­ду­ју са по 10 бо­до­ва, да се у њи­ма сма­њи број пи­та­ња, те да се с па­у­зом по­ла­жу истог да­на, а тај тре­ћи да се бо­ду­је са мак­си­мал­но 20 бо­до­ва и по­ла­же дру­ги дан. Су­ге­ри­са­ли смо и да за­сту­пље­ност пред­ме­та у шко­ли не бу­де основ­ни кри­те­ри­јум при пра­вље­њу тре­ћег те­ста, јер све је ви­ше ин­тер­ди­сци­пли­нар­них са­др­жа­ја, па да та­ква бу­ду и пи­та­ња. Ко­нач­ну од­лу­ку о све­му до­не­ће За­вод за вред­но­ва­ње ква­ли­те­та обра­зо­ва­ња и вас­пи­та­ња.