Погледајте наступ Владимира Милојевића, нашег колеге који је изгубио и лиценцу и посао. Он се присутнима обратио једним емотивним говором:
У овом лудилу око случаја Владимира Милојевића, нико да помене још један парадокс. Наиме, код сваког суђења судија на крају доноси пресуду. Висина казне (новчане, статусне или кривичне) зависи од степена учињеног дела, али и од олакшавајућих и отежавајућих околности.
Влада Милојевић на суду покушава да докаже да он није крив и сви једва чекамо да он то и докаже, јер ученици-сведоци тврде на суду да он није ударио ученицу већ је књигом ударио по школској клупи.
Али, за сада је на снази одлука дисциплинске комисије, која је утврдила ДА ЈЕ ПРОФЕСОР ВЛАДА УДАРИО УЧЕНИЦУ КЊИГОМ, што је било довољно да му се касније деси и губитак лиценце, губитак посла и губитак права да се доживотно бави радом са децом!
Накарадни Закон о основама система образовања и васпитања не предвиђа да дисциплинска комисија школе оцењује висину дела, отежавајуће и олакшавајуће околности.
Важно је само ДА СЕ УТВРДИ ДА ЈЕ ДЕЛО УЧИЊЕНО!
Нико није ценио да ли је Влада намерно или случајно ударио ученицу књигом, да ли јој је разбио главу или само окрзнуо, да ли је ученицу болело, да ли је и раније имао нешто против ње, шта је успут рекао, да ли је склон оваквим поступцима, да ли је добар професор, да ли има награде и друге успехе у раду, какав је у опхођењу са ученицима и колегама…
Јер, у супротном, чак и да је утврдила да је деликт постојао, дисциплинска комисија никако не би успела да се такво дело окарактерише као тежа повреда радне дисциплине.
Јасно је. И накарадни члан Закона и накарадни директор су били против Владимира Милојевића. Удруженим снагама, они су Владу најурили са посла.
