“Nije u redu da se profesorima smanjuju plate, ucenici su uz njih! Medjutim, izgleda da profesore bas i ne zanima kako je nama djacima. Mi cemo zbog njih morati da nadoknadjujemo casove, da idemo subotom u skolu, ili jos gore, oduzece nam deo letnjeg raspusta. Pa da li je to u redu??”
Страшно, страшно! Суботом у школу! Каква јерес! Као да тих субота професори неће долазити у школу, него шетати поред реке док ћете се ви, ђаци, злопатити у школи. Као да ти исти професори нису већ били у тој истој школи свих оних дана које сте преспавали уживајући што не морате у школу. Тих истих дана које ћемо одрађивати заједно. Професори који су били у школи и ви, који нисте ни провирили испод јоргана, јер је напољу било хладно.
Одузеће вам део распуста? Само вама?
Драги мој, пре него што си се родио држао сам часове ђаку који је био уписан на један од првих приватних завода за штампање диплома у Србији. Када је пре неколико година покушао да нострификује своју диплому у иностранству, схватио је да му не признају НИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ испит! Да ће морати да се запосли као неквалификован или да студира поново. Све из почетка.
И кад се професори буне против накарадних промена у образовању које би Тебе коштале поновног студирања, Ти мислиш да професоре баш и не занима како је вама, ђацима.
Ти мислиш да професори штрајкују само због себе. То што нису послали децу у стране школе (као неки) те се боре за своју децу и Тебе, то није важно. То што желе да ваше дипломе буду признате и цењене и да вама, новом нараштају, отворе врата целог света, то је опет због њих, професора? То што им је стало како ће Теби бити, Ти не сматраш бригом. Много си гледао телевизију.
А онда кажеш да ћете ви, ђаци, због нас, професора, морати да надокнађујете часове.
НЕ, ДРАГИ МОЈ! Ми ћемо због вас и ваше будућности морати да одрађујемо дане које смо већ провели на свом радном месту.
“Pa da li je to u redu??”, питаш Ти. Ако прочиташ претходну реченицу видећеш да бих и ја могао исто питање да поставим. И одмах на своје питање да Ти одговорим: Јесте, у реду је. И те како је у реду. Боље да проведемо део СВОГ распуста са вама него да вас за пар година затекнемо како поново учите да бисте добили дипломе са којима можете посао да нађете. Да вас не гледамо како сте покрадени за пар година поновног школовања, како понижени седите у чекаоници за бољи живот и како вас на разговору за посао, уместо самопоуздања, испуњава срам. Да ли је скраћени распуст битнији од тог вашег и нашег срама?
Кад смислиш одговор на ово питање, види да ли ћеш да слушаш оне који за срам не знају, те лажу и мажу, своје законе не поштују, а нас пред вама пљују и очекују да за вас будемо ауторитет. Оне, који тобоже брину за вас, а већ вас виде као будуће муштерије. Да вам одштампају безвредну диплому за солидне паре. О томе они брину, а не о Твом и мом распусту. И све док рачунају на те ваше паре, неће ни прстом да мрдну да се пронађу оне паре које Твоји родитељи годинама дају држави за Твоје школовање.
