“Ако нам неко дође главе, то ће бити мангупи у нашим редовима” – Лењин

Мангупа је, изгледа, превише. Највећи су успели да уђу у Владу (мада би многима од њих и улазак у половну Ладу био сан, да је ово нормална држава и да се вреднују способности). Изгледа да мангупа има и у “нашим” редовима. Наводници су овде стављени јер полако схватам да реч НАШИ за мене полако почиње да бледи и да је све ређе изговарам…
Много сам уморан од “наших” и “њихових”, од мангупа и борбе против ветрењача. Још од времена кад су ме “наши” мобилисали и послали да се шетам испред “њихових” нишана, а “наше” момке у “нашим” тенковима “наша” авијација засула ракетама, па “наша” телевизија те “наше” тенкисте прогласила кукавицама и дезертерима, те се један од њих исте вечери у “нашем” тенку паркирао испред “наше” скупштине.
Још од тог доба ми је остало нејасно који су то “наши”. Можда ја нисам наш, па ми је због тога читава ствар нејасна. “Наш” министар је победио нас у име “наше” државе и тиме се на “нашој” телевизији још и хвали. А “наше” колеге, које у време потпуне обуставе рада наврате до школе сваки трећи дан на по сат времена, убеђују мене, који сам сваки дан по више од 4 сата у школи (нисам држао часове), да треба да наставимо са потпуном обуставом рада. И да ће “наш” синдикат који организује “наше” акције и бори се за “наше” интересе заштитити “наше” чланове, “наше” право на “наш” штрајк, “наше” плате, у борби за достојанство “наше” струке.
Нека, хвала. Као што видите, не звучим баш као да сам сав свој. И онима који ме својатају причама о “нашима” могу да поручим: “Пошто нисам сав свој, не могу бити ни “наш”. Односно “ваш.”
Док не одвојимо жито од кукоља, раднике од нерадника, способне од неспособних, ја нећу знати који су то “наши”. Ја знам само који су то моји. Мммм, како лепо звучи та реч. МОЈИ. Моји истомишљеници, моје колеге. То су људи:
– који воле свој посао и радују се сваком уласку у учионицу.
– који успевају да знањем изграде ауторитет.
– који нису заборавили да школа постоји због ђака.
– који у школу одлазе због ђака, а не да праве каријеру или лече комплексе.
– којима је битније да одрже час него да га упишу.
– који деци дају знање а не само оцене.
– који уважавају ученике.
– које ученици цене и поштују.
– који су ми узор и које покушавам да достигнем.
– због којих осећам одговорност и обавезу да оправдам назив професор, а не тескобу што сам државни службеник сведен на ниво социјалног случаја.
– који не воле да их воде или представљају некомпетентни.
– који не пристају да буду побеђени од сопствене државе.
– који не мисле да је неокрњена плата битнија од образовања будућих нараштаја.
– којима смета да буду неинформисани послушници на списку било ког синдиката.
– који мисле својом главом и од ђака очекују исто.