У светлу вести и написа у медијима о набавци опреме за Комуналну милицију, осећамо потребу и обавезу према струци да се огласимо у јавности.
Сума новца која се помиње за потребе обнављања опреме комуналних милицајаца, како би, према речима заменика градоначелника Горана Весића, они изгледали како доликује тој служби у сваком великом европском граду, превазилази и најлуђе снове просечног просветног радника кад је у питању опрема за рад. Наиме, од почетка онлајн наставе у Србији током ванредне ситуације због пандемије корона вируса просветни радници и њихови синдикати истичу потребу за основним средствима за рад како би онлајн настава функционисала само на пристојном, а не на нивоу великих европских држава. Сви смо прихватили новонасталу ситуацују и снашли се како је ко могао у првом таласу пандемије очекујући озбиљно планирање онлајн наставе и подршку од локалних самоуправа и државе током летњег затишја, које је требало да обезбеди довољно времена за техничко појачање за школе и просветне раднике од почетка нове школске године. Ништа од тога се није догодило. Речено нам је да ако немамо техничких могућности да од куће држимо онлајн наставу у сопственој режији, то чинимо из школе. То није био проблем за школе које имају те техничке могућности. Већина школа у Србији то нема. Чак и ако су све учионице опремљене компјутерима, у малом броју школа су то лаптопови или десктоп рачунари који имају додатну опрему попут камере, а о квалитету интернета у школама и да не говоримо. Нисмо добили никакву опрему и, као и обично, препуштени смо сами себи, сопственим рачунарима и интернет пакетима.
Иако сматрамо да комунална милиција као и остале јавне службе треба да буду добро и савремено опремљене, вест о издвајању велике суме новца за нову опрему Комуналне милиције је само још један пример дискриминације просветних радника у односу на остале буџетске кориснике. Почев од немогућности да добију новчану накнаду за превоз, која је онемогоћена само просветним радницима у Београду, већ су у обавези да прихвате месечну карту Бусплус или ништа, што је својеврстан пример дискриминације, просветни радници у Београду и широм Србије занемарени су и увек дефинисани као трошак, никада као инвестиција. Инвестиција у образовање је истовремено индиректна инвестиција и у комуналну милицију и друге службе које се баве сличним делатностима. Новац о којем говоре медији, а који ће се издвојити за опремање једног припадника Комуналне милиције довољна је за опремање пет просветних радника техничком опремом која би свакако била у власништву државе и дата на коришћење учитељима и наставницима.
Због свега наведеног, очекујемо да држава просвету уврсти у своје инвестиције, како и доликује свим озбиљним европским и светским државама.
Ана Димитријевић, потпредседник Форума београдских гимназија
