Форум београдских гимназија најоштрије осуђује јучерашњи инцидент у Трећој београдског гимназији у којем је, како сазнајемо, у сукобу ученика Десете гимназије и ученика Треће београдске гимназије један од актера тешко повредио наставника Треће београдске гимназије који је покушао да раздвоји завађене ученике. Од надлежних органа очекујемо да одговорни за повређивање наставника буду санкционисани.
Догађаји у Трећој београдској гимназији и Техничкој школи у Бачкој Паланци недвосмислено указују да у Србији још није пронађено решење за нагомилано насиље у српским школама, а олако обећана брзина у решавању проблема који изједа српски просветни систем не доприноси изласку из кризе већ постојеће ране изнова продубљује.
Форум београдских гимназија, као одговорне, једнако види и оне који одлучују, као и оне који партиципарају у доношењу одлука. Након мајске трагедије, синдикати су се утркивали ко ће сести ближе министру просвете или тадашњој премијерки са предлозима који су углавном представљали рециклиране предлоге из неких ранијих времена. Ти предлози су потом усвајани кроз законе, а да практично у пракси нису ни примењивани, нити представљају ефикасно оружје у решавању нарастајућег насиља.
Истовремено, док смо испред синдиката предлагали, а испред извршне власти као нешто радили на решавању проблема, нисмо пропуштали прилику да демонстрирамо силу кад год смо имали прилику за то. И док је градоначелник лупао телефоне својим суграђанима, указујући да им се кичма искривала од зла, народни трибуни у Скупштини називали једни друге магарцима и устајали из скупштинских клупа како би употребили песнице као главне аргументе, ни просветни синдикати нису пропуштали прилику да колеге са којима не деле исто мишљење назову лешинарима и почасте их другим епитетима који су тако карактеристични за говор политичара. (https://www.sprv.org.rs/sacuvajmo-republicku-reprezentativnost-prosvetnih-sindikata/)
Ипак, можда је најгоре од свега што се сви заједно још питамо зашто нам се све ово дешава и изнова и изнова смо као изненађени, без спремности да сагледамо сопствену одговорност. Стиче се утисак као да не знамо да ће после 16. маја доћи 17, као што је после 3. маја дошао 4. а ми смо и тада стајали неми и збуњени и питали се како нам се ово десило, а онда смо почели олако да обећавамо решења за излазак из кризе, међутим, уместо изласка из кризе јасно је да смо годину дана касније сви заједно допринели да „Од колевке па до гроба, најнесигурније постане ђачко доба“, а решење ни на видику.
