МИШЉЕЊЕ ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА БАНАТА:
О ПРЕДЛОГУ ИЗМЕНА И ДОПУНА ЗАКОНА О УЏБЕНИЦИМА И ПРОЈЕКТУ БЕСПЛАТНИХ УЏБЕНИКА
О овом проблему се већ више пута говорило од када је на сајту Министарства просвете освануо предлог допуна закона о уџбеницима. Министар просвете се огласио по овом питању и дао обрачун трошкова набавке књига за све ученике и тиме поново показао да је образовање у нашој земљи, не приоритет , потреба и снага која ће омогућити напредак, него трошак са којим држава има проблем да га плати. То деградира и саму струку и све интересне групе у образовању, почев од самих ученика, њихових родитеља и наставника. Тобожња брига министарства о деци у школи и кућном буџету породица само је провидна политичка игра.
Просветни радници су свесни свега овога и сматрају својом професионалном и грађанском обавезом да се поново огласе, обавесте јавност о томе шта се дешава и дигну свој глас против уништавања образовања у Србији.
Сви релевантни стручни субјекти, почев од Националног просветног савета, угледних професора и стручњака, као и представника издавача и синдиката просветних радника, рекли су своје мишљење о томе колико је овај предлог лош и шта се њиме добија, а шта губи.
Најкраће речено, ово је предлог који према речима министра омогућује настављање пројекта поделе бесплатних уџбеника ученицима и на тај начин чини образовање једнако доступно свакоме. Ово су лепе речи, али шта у суштини овај предлог заиста доноси?
Професор Иван Ивић:
Сажето речено ево које све промашаје садржи наведени предлог закона. Уџбеник не мора да буде књига. У Србији је већ 30-40 година остварен стандард да се уџбеник не своди на једну књигу него се стварају уџбенички комплети, а то овај закон поништава. Уџбеник реализован у различитим медијима и уџбенички комплет могу допринети да се остваре неки веома важни циљеви образовања. Од прворазредног значаја је да се фиксираним решењима у закону не спречи развој и модернизација уџбеника. Предлози за измену закона показују како једна политичка акција покушава да мења научна сазнања. Решења у закону су таква да могу да угрозе унапређивање квалитета уџбеника као једног важног и јефтинијег средства за унапређивање квалитета образовања у целини. Министарство просвете има кључну улогу у успостављању тог система. Његова улога је да дефинише законске и друге оквире за стварање, производњу и примену уџбеника који би подстакли издаваче да учествују у тржишној утакмици на основу квалитета уџбеника. Међу такве мере спадају: дефинисање ваљаних стандарда квалитета уџбеника,пооштравање услова за лиценце издавачима,обука наставника да компетентно бирају уџбенике итд. Уместо тога имамо предлог промена у Закону о уџбеницима који ће својим чиновничким решењима бити препрека за стваралачко и иновативно трагање за добрим решењима.
Национални просветни савет (НПС) одбио је (24.01.2012.) као неприхватљиве најављене измене и допуне закона о уџбеницима.
Председница НПС Десанке Радуновић каже да је Савет нацртом закона натеран да буде „проточни бојлер“ због предвиђених лоших процедуралних решења у поступку доношења и одобравања уџбеника. Савет у првостепеном поступку препоручује министру да одобри или не одобри уџбеник, а да при томе не учествује у рецензији, нити у избору комисије, рекла је она и навела да неће да потписује одлуке других органа, а да се потом Савету приписује да је одобрио неки лош уџбеник. Процедура је уређена тако да даје ексклузивно право министру на избор уџбеника.
Издавачи
Генерална директорка издавачке куће „Клет“ Гордане Кнежевић Орлић на конференцији за новинаре рекла је да Нацрт закона о изменама и допунама закона о уџбеницима, који је освануо на сајту Министарства просвете „нико никад пре тога није видео“, а садржи и ретродградну дефиницију уџбеника.
Орлићка је мишљења да неко покушава зарад, како каже, политичких поена, да прилагоди закон такозваном пројекту бесплатних уџбеника, који уопште није бесплатан, него се такозвани нерадни уџбеници само позајмљују ђацима на једну годину.У нацрту закона предвиђено је да уместо садашње модерне и развојне дефиниције уџбеника, имамо појам да је „уџбеник књига из које ученик учи, у коме се не пише, односно не садржи радни део, а намењен је вишегодишњој употреби чији су садржаји утврђени наставним планом и програмом“.
Дакле, видимо шта стручна јавност мисли о томе.
Идеја да деца не пишу у својим уџбеницима је супротна свим сазнањима савремене педагошке, психолошке и дидактичке науке, те је узевши то у обзир , као и сазнање да је једини мотив ових допуна да се направе уџбеници у којима деца неће смети да пишу, довољан разлог да сви дигнемо глас против тога да се тај предлог изгласа у Скупштини.
Наравно,нико није против бесплатних уџбеника,нарочито за децу из сиромашних друштвених слојева. Проблем је начин на који се остварује та идеја.
Основна сврха те идеје је да се уџбеници учине доступни онима који не могу да их купе.
Били смо сведоци реакције наших родитеља, када смо их информисали о томе да деца не смеју да пишу у књигама, да ће требати да их бришу на крају школске године или да купе друге. Већина сматра да дете треба да има интерактивни однос са уџбеником из кога учи и радије би сами купили уџбенике него ускраћивали деци право да у њима раде.
Знајући све ово министарство се ове три године од када дели бесплатне уџбенике довијало на различите начине како да изађе из збрке коју су направили. Тако су у неким местима деца писала у књигама, у некима нису, неки су враћали такозване нерадне уџбенике, неки нису.
Уствари и ово је само показало како у образовању влада хаос и како влада нема концепцију развоја образовања, нити жељу и вољу да га учини бољим.
Зато, апелујемо на јавност, на родитеље ученика, да сви заједно дигнемо глас против даљег урушавања образовања у нашој земљи, јер је образовање камен темељац за просперитет и напредак сваког друштва.
На крају, као наставници и васпитачи имамо и обавезу да укажемо родитељима и грађанима на ова дешавања и да сви заједно сачувамо квалитет образовања .
Просветни радници су свесни свега овога и сматрају својом професионалном и грађанском обавезом да се поново огласе, обавесте јавност о томе шта се дешава и дигну свој глас против уништавања образовања у Србији.
Сви релевантни стручни субјекти, почев од Националног просветног савета, угледних професора и стручњака, као и представника издавача и синдиката просветних радника, рекли су своје мишљење о томе колико је овај предлог лош и шта се њиме добија, а шта губи.
Најкраће речено, ово је предлог који према речима министра омогућује настављање пројекта поделе бесплатних уџбеника ученицима и на тај начин чини образовање једнако доступно свакоме. Ово су лепе речи, али шта у суштини овај предлог заиста доноси?
Професор Иван Ивић:
Сажето речено ево које све промашаје садржи наведени предлог закона. Уџбеник не мора да буде књига. У Србији је већ 30-40 година остварен стандард да се уџбеник не своди на једну књигу него се стварају уџбенички комплети, а то овај закон поништава. Уџбеник реализован у различитим медијима и уџбенички комплет могу допринети да се остваре неки веома важни циљеви образовања. Од прворазредног значаја је да се фиксираним решењима у закону не спречи развој и модернизација уџбеника. Предлози за измену закона показују како једна политичка акција покушава да мења научна сазнања. Решења у закону су таква да могу да угрозе унапређивање квалитета уџбеника као једног важног и јефтинијег средства за унапређивање квалитета образовања у целини. Министарство просвете има кључну улогу у успостављању тог система. Његова улога је да дефинише законске и друге оквире за стварање, производњу и примену уџбеника који би подстакли издаваче да учествују у тржишној утакмици на основу квалитета уџбеника. Међу такве мере спадају: дефинисање ваљаних стандарда квалитета уџбеника,пооштравање услова за лиценце издавачима,обука наставника да компетентно бирају уџбенике итд. Уместо тога имамо предлог промена у Закону о уџбеницима који ће својим чиновничким решењима бити препрека за стваралачко и иновативно трагање за добрим решењима.
Национални просветни савет (НПС) одбио је (24.01.2012.) као неприхватљиве најављене измене и допуне закона о уџбеницима.
Председница НПС Десанке Радуновић каже да је Савет нацртом закона натеран да буде „проточни бојлер“ због предвиђених лоших процедуралних решења у поступку доношења и одобравања уџбеника. Савет у првостепеном поступку препоручује министру да одобри или не одобри уџбеник, а да при томе не учествује у рецензији, нити у избору комисије, рекла је она и навела да неће да потписује одлуке других органа, а да се потом Савету приписује да је одобрио неки лош уџбеник. Процедура је уређена тако да даје ексклузивно право министру на избор уџбеника.
Издавачи
Генерална директорка издавачке куће „Клет“ Гордане Кнежевић Орлић на конференцији за новинаре рекла је да Нацрт закона о изменама и допунама закона о уџбеницима, који је освануо на сајту Министарства просвете „нико никад пре тога није видео“, а садржи и ретродградну дефиницију уџбеника.
Орлићка је мишљења да неко покушава зарад, како каже, политичких поена, да прилагоди закон такозваном пројекту бесплатних уџбеника, који уопште није бесплатан, него се такозвани нерадни уџбеници само позајмљују ђацима на једну годину.У нацрту закона предвиђено је да уместо садашње модерне и развојне дефиниције уџбеника, имамо појам да је „уџбеник књига из које ученик учи, у коме се не пише, односно не садржи радни део, а намењен је вишегодишњој употреби чији су садржаји утврђени наставним планом и програмом“.
Дакле, видимо шта стручна јавност мисли о томе.
Идеја да деца не пишу у својим уџбеницима је супротна свим сазнањима савремене педагошке, психолошке и дидактичке науке, те је узевши то у обзир , као и сазнање да је једини мотив ових допуна да се направе уџбеници у којима деца неће смети да пишу, довољан разлог да сви дигнемо глас против тога да се тај предлог изгласа у Скупштини.
Наравно,нико није против бесплатних уџбеника,нарочито за децу из сиромашних друштвених слојева. Проблем је начин на који се остварује та идеја.
Основна сврха те идеје је да се уџбеници учине доступни онима који не могу да их купе.
Били смо сведоци реакције наших родитеља, када смо их информисали о томе да деца не смеју да пишу у књигама, да ће требати да их бришу на крају школске године или да купе друге. Већина сматра да дете треба да има интерактивни однос са уџбеником из кога учи и радије би сами купили уџбенике него ускраћивали деци право да у њима раде.
Знајући све ово министарство се ове три године од када дели бесплатне уџбенике довијало на различите начине како да изађе из збрке коју су направили. Тако су у неким местима деца писала у књигама, у некима нису, неки су враћали такозване нерадне уџбенике, неки нису.
Уствари и ово је само показало како у образовању влада хаос и како влада нема концепцију развоја образовања, нити жељу и вољу да га учини бољим.
Зато, апелујемо на јавност, на родитеље ученика, да сви заједно дигнемо глас против даљег урушавања образовања у нашој земљи, јер је образовање камен темељац за просперитет и напредак сваког друштва.
На крају, као наставници и васпитачи имамо и обавезу да укажемо родитељима и грађанима на ова дешавања и да сви заједно сачувамо квалитет образовања .
Просветни радници Баната
(Пренето са сајта УСПРС)
