Поводом текста академика Душана Теодоровића о избору Муамера Зукорлића за председника скупштинског одбора за образовање , науку, технолошки развој и информатичко друштво покренута су изузетно важна питања која се односе не само на оцену стања образовања и науке у нашем друштву.Радош Љушић је, међутим, („Политика”, 5. јула) очигледно пожурио да, као нека врста новорођеног праведника, на трагу изнетих ставова академика Д. Теодоровића, одговори на питање – ко је најодговорнији за катастрофалан положај науке и образовања у Србији. Он је чврсто решио да нашој јавности саопшти своје велико откриће. Узрок за овакву понижавајућу и неповољну ситуацију нашао је у Министарству просвете (актуелној Влади Србије, али и у свим ранијим), Универзитету у Београду и САНУ.

Да је својевремено успео да уђе у чланство САНУ не би се она сигурно нашла на овом списку. Љушић при томе настоји да себе представи као неку врсту универзалног и бескомпромисног моралног просудитеља и проценитеља наше у великој мери разорене научне и интелектуалне заједнице. Али није пропустио да и ову прилику не искористи за личне обрачуне – примењујући опробани метод дифамација и дисквалификација – с људима који не испуњавају његове „високе моралне“ стандарде. Каже да је сагласан са свим што је уверљиво написао академик Теодоровић али му се чини да је неке проблеме свесно прећутао. Зато је ту Радош Љушић да нам укаже да је држава а не бивши муфтија Зукорлић крива за деловање универзитета у Новом Пазару. Наравно, он неће пропустити своју посебну (увек одважну) улогу у двадесеточланом републичком савету за образовање који је такође одговоран за отварање таквих универзитета. Једино су он и професор Миле Савић били уздржани, или против, када се одлучивало о почетку рада новопазарског универзитета.

Зато у овом свом реаговању куражно наглашава да не брани ефендију већ оптужује државу која је згазила образовање као да је оно њен највећи и непресушни непријатељ. Доста отужно и неубедљиво звуче Љушићеве оптужбе државе јер је управо он био веома истакнути заступник напредњачке државне политике, и то не само у сфери образовања, а по свему судећи то је и остао (то се никад с великом сигурношћу не може тврдити, све зависи од тренутне политичке конјунктуре). Није нам открио када се код њега јавило ово дубоко преумљење, вероватно када су у новој политичкој трговини изостале уносне синекуре. Зато би било занимљиво да нам Радош Љушић одговори да ли подржава и ставове академика Душана Теодоровића, председника Одбора САНУ за високо образовање, које је он изнео у листу „Данас“. „Ова земља је украдена од грађана Србије, њом владају људи који нису довољно компетентни, нису довољно поштени и које предводи Александар Вучић. Морамо да покушамо да се изборимо да вратимо нашу земљу пристојним, поштеним и вредним људима, то је оно у шта верујем.“ Ово је ипак превелики изазов за Радоша Љушића који се сада представља као жестоки критичар државне политике у области образовања, што заиста изгледа у великој мери гротескно. Пристојност се у нашем друштву данас јавља као кључна реч и тешко достижан идеал понашања и деловања не само за овог професора универзитета.

Али врхунац хипокризије представљају речи Радоша Љушића. „Господо, професори универзитета, пођимо од себе. Да ли смо ми професори универзитета и академици оно што смо били. Ако нисмо, а то је очигледно, да ли имамо право да другима упућујемо прекоре пре него што се суочимо са сопственим слабостима. Кривица је у нама.“ Било би заиста занимљиво видети како се и када Радош Љушић суочио са сопственим слабостима. Јер морао би да одговори на врло једноставна питања: колико је партија до сада подржавао и променио, када је од истакнутог следбеника Војислава Коштунице и његове националне политике постао горљиви заступник напредњачке политике која је потписивањем Бриселског споразума грубо прекршила Устав Србије и на тај начин кренула у пужуће признавање непостојеће косовске државе, на који начин је долазио на уносна директорска места у значајним јавним предузећима и како је руководио њима. Зато овај испразни и закаснели морализам Радоша Љушића звучи заиста фарсично. Његов позив да пронађемо кривце у нама и суочимо се са својим слабостима врхунац је недоследности, бахатости и лицемерства.

Маринко М. Вучинић, публициста

(„Политика“, 9.7. 2016.)