Стојан Раденовић, пензионисани професор Машинског факултета у Београду и један од 100 најутицајнијих математичара у свету, говори за Данас о протестима
Видљиво је слаба велика коалиција која влада, са потрошеним људима, а таква је и опозиција. Сви професори или највећа већина у суштини је на страни младих и на стани њихових жеља. С друге стране, многи, пре свега искуснији професори, схватају да протести не могу есенцијално ништа да промене и може се добити утисак да не подржавају протест
Ја као пензионисани професор факултета са пуних 69 година у потпуности могу да разумем и подржим захтеве младих, а и свих који су за то да нам Србија буде што је могуће уређенија држава, да се поштује закон и да наравно не зависи све од једног или два човека.
Али, да будем искрен, не сматрам да су то прави студентски протести. Реч је о млаком, веома слабом протесту, који није ни најјасније артикулисан.
И време његовог одржавања (непосредно после првог круга) показује у правом смислу ту млакост и тоталну неартикулисаност. У ствари, ту је мешавина младих људи, пензионера, а вероватно и доста оних који желе какве-такве промене – оцењује за Данас Стојан Раденовић, професор Машинског факултета у Београду у пензији, човек чије се име две године заредом нашло на листи 100 најутицајнијих светских научних умова у области математике.
Он истиче да студентски протести морају бити добро организовани са јасном артикулацијом за поправку друштва, за већу праведност, јачање институција. Раденовић сматра да учесници протеста немају капацитет да се изборе за захтеве које су изнели, упркос томе што је, како каже, видљиво слаба и велика коалиција која влада, са потрошеним људима, а таква је и опозиција.
– Учесницима протеста ће бити све теже и теже јер ће можда почети да пристижу подршке такође потрошених људи из ранијих протеста (нема потребе да их набрајам, али сваки грађанин Србије који није сада гласао препознаје те људе). Највећа добит за Србију била би испуњење захтева учесника протеста да потрошена политичка елита власти и опозиције добровољно одступи и тако створи простор за нову, свежу крв – каже Раденовић.
Тврдите да је и сам назив протеста изанђао.
– Назив „Против диктатуре“ је, по мом мишљењу изанђао, потрошен, отрцан. Да је то тако говори и чињеница да велика коалиција за свог победника у првом кругу није могла да сакупи више од трећине чланова бирачког тела. Упоредимо кроз историју са коликим процентом су побеђивали диктатори – Хусеин, Гадафи, наш маршал да је правио изборе победа би била са преко 95 одсто. Чак је и Милошевић, коме су клицали Садаме, Садаме, побеђивао са 4,5 милиона гласова. Учесници протеста су морали да нађу прави термин којим би се окарактерисале слабости наше администрације. Лично сматрам да коалиција која подржава новог председника и нема капацитет да изнуди диктатора и неку диктатуру. Много су слаби и танки по знању. То су дружине јако користољубивих људи које већина гласачког тела не зарезује ни за пет пара, него људи раде свој посао. Лекари примају пацијенте, учитељи и професори држе наставу ђацима, полицајци нас чувају, авиони превозе, градски превоз функционише… Ја се секирам што наш нови председник није одржао ниједно обећање које је давао, али шта могу. Радим интензивно математику и одслушам на Јутјубу две омиљене песме „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“ и „Да ли сам ти икад рекла да те волим“ Јосипе Лисац.
Били сте сведок протеста 1968. и 1996/97. У чему се они разликују од данашњег?
– Ја сам 1968. био студент прве године и тих дана сам у самачкој соби на Дорћолу припремао испите за јунски рок. Kада сам око 20 часова изашао да вечерам, доста су ме уплашиле слике Маркса, Енгелса и Тита које су висиле на спољној страни зграде Ректората. Биле су то слике из дана када су они били синоним борбе за права радника. Ту су била и кола Хитне помоћи. Тада су се многе ствари у мојој глави рушиле. То сам ипак све доживео као хаос и вратио сам се у своју собу да решавам интеграле и сводим криве другог реда на канонски облик. Јер то је био мој терен још у тим младим годинама. Поред тога волео сам да радим математику, али сам и морао да добијем добре оцене јер сам имао стипендију Математичког института и да бих је одржао морао сам да имам просек оцена бар осам. Остали су ми у сећању говори просветних власти и појединих професора у амфитеатру факултета, који су подржавали протест. Међутим, колико се сећам, говори су били бојажљиви и опрезни и није се у њима апострофирао маршал. Kрај протеста је чинило козарачко коло студената и оних који су знали да га играју после надахнутог обраћања маршала. Обичан грађанин би могао мирно да тај период назове диктатуром где је било много више правде него од 2000. године до данас. Парадоксално.
У протесту 1996/97. сте и учествовали, а данас се кајете. Зашто?
– Те 1996/97. сам одлазио и гладан да на Тргу републике слушам перјанице наше ондашње демократије. Упознао сам доста добрих људи који су били жељни некакве правде, који су били против Милошевића… Али данас као пензионер и старији човек много се кајем што и тада нисам остајао код куће да „распетљавам“ теорију модуларних форми, елиптичких функција и осталих ствари из математике. Дакле, да одговорим на Ваше питање. Сви ти протести, а посебно ови сада, не могу донети ништа очекивано. Тако да без обзира што су ови протести неартикулисани, млаки, започети у невреме, заједничко са онима раније је то што очекиваног резултата не може бити. Доказ за то је чињеница да су многи веровали да смена Тадића Вучићем доноси бољитак. То су илузије, не зато што је неко од поменутих лош или добар, него што је то немогуће. Титове приче о бољем животу радника, Слобина обећања о брзим пругама, Ђинђићева, Тадићева и сада Вучићева приповедања о модерној Србији су немогуће ствари. Јер наша Србија је Србија ропства, патње и трпљења и као такву је највише волимо. Јер она не може бити другачија. Сви који нису изашли да подрже велику коалицију су за такву Србију, то јест за песму „Знаш ли, драги, ону шљиву ранку“. Или за Јосипу Лисац…
Да ли сте изненађени што је изостала масовнија подршка професора студентима?
– Да се разумемо: и тај појам „професор“ је верујте ми толико изанђао да стварно волим много више када ми се неко обрати са Стојане него са професоре. Зашто је важно да ли су професори подржали протест? Kоалиција свих могућих странака није могла да сакупи ни целу трећину бирачког тела за свог кандидата. Чак и са професорима који су саветници, раде у државним институцијама, чланови су у више разних одбора по предузећима и државним фирмама, који се у суштини не баве својим професорским послом (мислим и на науку) нису могли да „пребаце“ ту трећину. Дакле, та коалиција која ће чинити и будућу владу нема никакав капацитет, и о каквој подршци професора треба да говоримо? Kојих професора?
Није снага Србије у професорима факултета, њена снага је у томе што може да препозна капацитет и онда гласа за то или не гласа. Да конкретно одговорим на питање: сви професори или највећа већина у суштини је на страни младих и на стани њихових жеља. С друге стране, многи, пре свега искуснији професори, схватају да протести не могу есенцијално ништа да промене и може се добити утисак да не подржавају протест. Да будем најискренији, ја бих можда и помогао великој коалицији саветом да одступе добровољно од власти када немају ни трећину подршке и препусте новим снагама да пробају и виде да није лако остварити жеље учесника протеста. Раније ДОС, а сада ова коалиција са Александром Вучићем, то најбоље показују.
(Данас/ фото: Блиц)
