Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света”
Мирослављево јевнађеље, књига на којој је данас, уз Устав Србије, заклетву положио изабрани председник Александар Вучић, најзначајнији је ћирилични споменик српске и јужнословенске односно српско-словенске писмености из 12. века.
Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света” чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.
Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу.
Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист Мирослављевог јевнађеља је у народној библиотеци у Санкт Петербургу.
У Мирослављевом јеванђељу су, иначе, упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки.
Настало је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско седиште Хумске епархије Српске православне цркве.
Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду Јеванђеља, које је касније по свом наручиоцу и добило име – Мирослављево јеванђеље.
Године 1998. извршена је конзервација оригинала и рестауриран повез књиге.
Дуга је историја Мирослављевог јеванђеља, а новија бележи да је између два светска остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. да се оно преда на чување Народној библиотеци Србије.
Кнез Павле, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла, 1941. рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.
За Јевнађељем су трагали и Немци и четници, па је оно скривано на разним местима све до ослобођења Београда.
Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју – данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536.
Мирослављево Јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа, па је одатле пренето у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено је излагано.
Држава Србија је основала је 1991. Фонд за конзервацију и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, које је постало стална ставка у државном буџету. Упркос томе, сви издавачи који су желели да направе фототипско издање били су у томе спречавани.
Удружени издавачи, Ауторско-издавачка задруга „Досије” и Службени лист СРЈ, 1993. године почели су самоиницијативно, без коришћења буџетских средстава, са прикупљањем материјала за фототипско издање Мирослављевог јеванђеља.
Оно је штампано у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, 1998. и представља верну, савршену копију оригинала, како по садржају тако и по спољашњем изгледу.
Штампано је у 300 примерака, од којих се неки налазе у специјалним колекцијама највећих светских библиотека као што су Конгресна библиотека у Вашингтону, Британска национална библиотека, библиотеке Универзитета Харвард, Принстон, Јејлу…
(Политика)
