Професор и политичар; министар просвете од 19. фебруара до 18. маја 1920. и од 16. децембра 1922. до 27. марта 1924.; заступник министра просвете и министар вера од 17. новембра 1925. и до 15. априла 1926. до 1. Фебруара 1927; министар просвете од 27. Марта до 7. априла 1941.
Рођен у Ужицу 17. октобра 1871. Основну школу и гимназију завршио је у месту рођења, а Филозофски факултет Велике школе у Београду.
Службовање је почео као предавач гимназије у Уживу, а од 1902. постављен је за професора зоологије и ботанике. Када је изабран за посланика у Народној скупштини, прекинуо је професорску каријеру 1903.
Први пут је био министар просвете и црквених послова од 30. јуна 1917. до 3. новембра 1918.
Као министар просвете и црквених дела у избеглиштву организовао је школовање ђака и повуако је с фронта већину просветних радника. Влада на Крфу у августу 1917. одлучила је да отвори српски гимназију у Волосу, па је министар просвете преузео од војске 30 гимназијских професора. Такође је за школовање инжењера у Француској од војске преузео 7 професора и доцената Техничког факултета у Београду који су стављени на располагање Просветном одбору у Паризу. Посебно је тражио да се војне службе ослободи доцент Петар Бајаловић зарад политичког деловања у Италији. У избеглиштву је установљен Просветни одбор у Женеви 24. августа 1917; донета је Уредба о школовању и васпитавању школске српске школске омладине у Француској 7. октобра 1917; основан је Интернат српске школске матице у Солуну 17. децембра 1917.
Као министар просвете посебно је настојао на повећању броја основниш кола и деце обухваћене школом. Залагао се за подизање школских зграда, и да се основна школа продужи са 4 на 8 година. Прописао је привремени јединствени План и програм за прва 4 разреда свих основних школа у Краљевини СХС, као и привремени Наставни план и програм ради изједначавања наставе у средњим школама који ће се примењивати од школске 1926/27. године.
Неравномеран развој основних школа и основне наставе у целој земљи, по њему, била је национална опасност јер је демократија коју је требало да спроводе неписмени људи опасност по интересе државе.
Сарађивао је у Одјеку, Самоуправи, Новом животу, Српском књижевном гласнику.
Министар грађевина био је 1924. а вера од 1924. до 1926.
Министар просвете био је у време напада нацистичке Немачке на Југославију. У емиграцији је провео ратне године, а по повратку у земљу у марту 1945. осуђен је на 8 година робије и одузета су му сва грађанска права. Ослобођен је после 2 и по године.
Умро је у Београду 21. фебруара 1957.
