У свечаној сали Српске академије наука и уметности, награда „Доситеј Обрадовић”, коју додељује истоимена Задужбина, уручена је Љубомиру Симовићу (1935), песнику, драмском писцу, романописцу, есејисти, академику САНУ. Награду, која се састоји од плакете с ликом Доситеја Обрадовића, повеље и новчаног износа, уручио је проф. др Душан Иванић, председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић”. Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић.
О награђеном песнику беседио је проф. др Радивоје Микић. Од објављивања прве песме Љубомира Симовића, песме „Балада о обичном човеку”, подсећа Микић, прошле су шездесет и четири године и опус Љубомира Симовића је у овом часу сложен, сложен на онај начин на који су били сложени опуси наших великих писаца између два светска рата, писаца какви су, пре свега, Иво Андрић, Милош Црњански, Растко Петровић и Момчило Настасијевић. Као што су они са лакоћом са поезије прелазили на прозу, са кратких облика на оне који су суштински епски или драмски, са чисто фикционалних остварења на она која подразумевају и документарну подлогу, тако је то чинио и Љубомир Симовић, крећући се од лирских медаљона, као што је, примера ради, „Видик у Аушвицу” ка поеми, као што је, рецимо, „Субота”, драмама, какве су „Чудо у Шаргану” и „Путујуће позориште Шопаловић” и специфичном облику романа-хронике, какво је „Ужице са вранама”, исписујући успут и есејистичке текстове, тумачећи дела ликовне уметности, коментаришући врло разнолике појаве у нашем јавном животу, крајем прошлог и почетком овог века, када су се системи вредности сурвавали пред нашим очима. И мада је у овом часу опус Љубомира Симовића веома разноврстан, нема сумње да је поезија нуклеус Симовићевог дела, она тачка из које све полази и у коју се све враћа, тачно онако како је рекао Аугуст Вилхелм Шлегел истичући да је поезија „заједничко средиште свих уметности, у које се оне враћају и из којег поново излазе”.
А кад год говори о поезији Љубомира Симовића, додао је Микић, критичар мора да зазебе, и то не само због одговорности коју и иначе носи његов задатак, већ и због тога што излази на проверу пред аутора који је, између осталог, написао и једну од најбољих есејистичких књига – „Дупло дно”. Ову књигу је Симовић објавио у неколико верзија (у првом издању, „Просвета”, Београд (1983), она је садржала само десет есеја, у другом издању, у оквиру Симовићевих дела у пет књига, СКЗ, БИГЗ, „Просвета”, „Дечје новине” (1991), њу већ чини 21 оглед, док је у трећем издању, „Стубови културе” (2001), књигу чинио 31 оглед, а у оквиру Одабраних дела Љубомира Симовића у дванаест књига, издавач „Београдска књига” (2008), у „Дуплом дну” обрела су се 34 огледа ). Овај инвентар издања и броја огледа има за циљ само једно – да укаже на степен Симовићеве привржености једном задатку који није примаран задатак песника, али се тиче и тумачења песничке вештине, у распону од усменог песништва до стваралаштва наших савременика, као што је, примера ради, Милосав Тешић, и указивања на улогу песништва у култури.
У свом слову, награђени песник је рекао да је велика част постати добитник награде која носи име Доситеја Обрадовића. У мноштву наших старих писаца, чијим се делима често враћамо, Доситеј, уз Стерију, заузима посебно место. Њих двојицу Симовић доживљава као поуздане оријентире и путоказе, не само кад је у питању наша књижевност, него и када је реч о судбини и историји нашег народа, нашег језика и наше културе. О Стерији је писао у неколико прилика, док се Доситејем и његовим делом темељније бавио када је писао поговор за његову књигу „Живот и прикљученија”, која је, заједно са „Писмом Харалампију”, објављена 1989. године у Нолитовој библиотеци „Српска књижевност”.
Већ из наслова тог поговора – „Доситеј на коњу Белерофонтовом” – може се закључити да је у том тексту Симовић посебну пажњу посветио истраживању естетских и песничких вредности дела. Читајући Доситејева дела, каже Симовић, на свакој страници, налазио је доказе да нису у праву они који су, као Владан Десница, тврдили да је проповедник у Доситеју угушио песника, а да су у праву они који су, као Војислав Ђурић, закључивали да „такву прозу – набреклу, духовиту, сугестивну – могу да пожеле и велики уметници”.
У музичком програму учествовали су Катарина Јовановић и Гудачи Лола класик. Програм је водила Рада Ђуричин.
(Политика)
