Српски, хрватски, босански и црногорски језик појединачно не постоје, сматрају водећи лингвисти из те четири екс-Ју земље
Доказ томе је прост – ми се међусобно разумемо. Да би то показали, лингвисти који су о овоме расправљали на трибини „Идеологија исправног језика“ замолили су нас да њихове изјаве пренесемо у изворном облику.
– Посљедњих десетљећа кружи прича о крађи језика, коју заговарају националисти из све четири земље, и то са истим аргументом – „ја сам тај језик имао први, а ти си га мени украо“. Прича о језику је зато престала бит лингвистичка и поставила питање улоге језика у прављењу народа, у јачању и ширењу национализма – рекла је филолог Сњежана Кордић, лингвиста из Осијека.
Национализован језик
Њен колега, етнолог и антрополог из Србије Иван Чоловић, подсетио је да је језик пре свега средство за споразумевање, да је нематеријалан и не може се украсти.
– Национализам гаји култ језика као светиње, шири митове о националном језику и слави га као „невидљиву цркву“. Притом, национализам не види опасност по језик у неписмености, говору мржње или насиљу над дијалектима, већ чврсто везује језик за национални идентитет. То значи да ако нам Хрвати, Босанци или Црногорци украду језик, они краду нашу невидљиву цркву и душу, и самим тим нас угрожавају – објаснио је Чоловић и додао да је једини циљ свега тога ширење панике и страха.
Од писама је створен још већи проблем, који је у Вуковару ескалирао и у физичке сукобе.
– Често чујемо како ћирилицу Срби морају да чувају као зеницу ока свога, јер ако нестане ћирилица, нестаће српски језик, а онда и народ. Чујемо и да ћирилица припада Србима, а латиница Хрватима. Међутим, писма не припадају народима, већ језицима који се на њима пишу. Зато и ћирилица и латиница припадају нашем језику, дакле сваком од ове четири варијанте – објаснио је професор др Ранко Бугарски, лингвиста.
Ни језици не припадају неком народу, већ својим говорницима, додају они.
– Идеја о повезаности народа и језика пада када се људи сјете да је њемачки матерински језик људима у Њемачкој, Аустрији и Швицарској, а сви су они припадници различитих народа – подсетила је Кордићева.
Правник и преводилац из Загреба Вук Перишић напоменуо је да је до крађе језика ипак дошло.
– Језик је украден свима нама понаособ од стране разних власти. Украден је као наше особно право и средство не само комуникације већ и размишљања, јер нам је забрањено користити неке ријечи. Када одем у трговину и пазим да нећу изговорити ријеч „хиљада“, ја више нисам слободан човјек – рекао је Перишић.
Они су као апсурде поделе језика навели школе у којима се изводи двострука настава на различитим језицима за ђаке који се у школском дворишту лако споразумевају, затим преводе књига, титловање филмова и серија, као и измишљање нових речи које су, нарочито у Хрватској, предмет подсмеха.
Сулуде иновације
Ксенија Ракочевић, филолошкиња из Црне Горе, надала се да ће лингвисти у њеној земљи, где „црногорски језик“ постоји тек од 2007, учити на грешкама својих суседа. Но, њихове иновације биле су радикалне, измислили су нова слова.
– Црногорски језик дефинишу као аутохтони – то значи да он нема никаквих сродности са осталим језицима, па ни хрватским, босанским и, најмање, српским. Ријеч за „пас“ постала је „бижа“, место „дјевица“ говоре „ђевица“. Лингвисти не би смјели да се баве политиком, али данас они иду тамо гдје је новац – у продавање митова. Национализам је неодвојив од финансија, а националистима у лингвистици ветар у леђа даје влада – рекла је Ракочевићева.
(Блиц)
