„Новости“:
За разлику од Индијанаца, који језик једноставно нису спасавали, ми смо, изгледа, одлучили да га уништимо
КАДА је индијанско племе Маиду спало на свега неколико говорника сопственог језика, нису желели да га спасавају. Нека иде и језик, када нестају људи. Данас више нико не говори маиду.
Као да су и Срби почели да преписују од Маиду Индијанаца. Све нас је мање, а језик нам је све угроженији. Али за разлику од Индијанаца, који језик једноставно нису спасавали, ми смо, изгледа, одлучили да га уништимо. Проблем све мањег броја лектората српског језика у свету само је једна од слика потпуне пропасти. Некада смо само у Француској на 11 универзитета имали лекторе за српски језик, а данас их имамо у свега десет градова у целом свету. Где год у пензију оде стручњак за српски, замени га стручњак за хрватски, или босански, или црногорски.
Све мање се о нашем језику учи у иностранству, али се не брине много о језику и писму ни овде, у Србији. У већини медија, као и на рекламама и у компанијама, ћирилица није добродошла.
Чак се ни у Српској академији наука и уметности не баве српским, него српскохрватским језиком. Капитални Речник САНУ пишу непостојећим језиком – српскохрватским. У Академији га зову само Речник САНУ, уместо „Речник српскохрватског народног и књижевног језика“. Језика се сви одавно одрекли, само САНУ није речника. Проблем више је што је почето са објављивањем још 1959. године, а после више од пола века стигло се до 19. од планираних 30 томова.
У последње време држава најављује нови закон о употреби језика, најављује јачање мреже лектората и дотирање њиховог рада, помиње се да би српски језик могао да се учи на свим факултетима… Обећања звуче добро и надамо се да догодине, на Дан матерњег језика, који смо обележили пре два дана, нећемо опет причати о плановима за спас језика, него о постигнутим резултатима.
Ивана Мићевић