КОМЕ ЗАКОН ЛЕЖИ У ТОПУЗУ…
Поводом предлога Закона о раду, Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије рекао је:
– Ако правимо паралелу садашњих решења и измена које се предлажу, у пракси би то за запослене значило да ће уместо 12 примити 10,5 зарада.
Користећи времеплов, направила сам кратак сценарио догађаја у Србији, уколико би предложени закон био усвојен.
И ево шта су рекли људи који су имали шта да кажу још кадгод:
Ј. Ј. Змај дао је практичне савете грађанима за примену овог закона:
,, Само нека буду верни, Нек војују о свом круху, Нека ћуте и нек жмуре, Нек плаћају јухухуху.“
Кад је закон заживео, десило се следеће:
,,Послушни су Јутутунци, Плаћали су јухухуху, Ћутали су, жмурили су, Војевали о свом круху.“
На то се надовезала Десанка Максимовић:
,,И сви умрли у истом дану…“
Његош као Његош, рече само:
,,Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом.“
Сигурна сам да Његош, иако је био велики мислилац, није могао претпоставити да ћу га цитирати на двестагодишњицу његовог рођења, и то поводом доношења новог Закона о Раду.
Рад, именица која заиста заслужује да буде написана великим словом, деградира се већ дуже време, као што се деградира и радничка класа. Време јој је да изумре. Дакле, идеја Друге интернационале дефинитивно треба да замре, и да се лепо вратимо у време настанка демократије, у робовласничко друштво.
Но, кад мало боље размислим, то даје одличан шлагворт за разраду овог што на почетку рече Љ. Орбовић.
Ако се вратимо у време настанка демократије, моћи ћемо да применимо првобитни римски календар, који је имао десет месеци.
Он је изгледао овако:
- Martius (31 дан)
- Aprilis (30)
- Maius (31)
- Iunius (30)
- Quintilis (31)
- Sextilis (30)
- September (30)
- October (31)
- November (30)
- December (30)
Календарска година је трајала 304 дана, а 61 дан зиме није био обухваћен календаром.
Ако бисмо то учинили, десет ипо плата би нам биле довољне, чак бисмо профитирали с пола плате! Пола плате би нам дошло као регрес!
Остаје само питање шта са зимским данима, које не бисмо рачунали. Но, то је свакако зима, а како смо научили да ћутимо и жмуримо, не би нам тешко пало да научимо да преспавамо зиму.
Ако могу медведи, што не бисмо могли и ми?
Овај текст је врста моје побуне против предложеног закона.
Но, не знам да ли сам сама у овоме, па опет узех времеплов, да питам Протагору, шта ће народ рећи на закон. Он рече:
,,Што се тиче народа, он ништа не види, него само понавља оно што му вођи кажу“.
Иди, Протагора, у … софисте!
Али, ја не могу да ћутим! Морам поново попричати са Змајем:
„Мало нас је кој’ би смели” — — „Ал’ вас јака сила креће!” „Зар ко може стићи цели?” — „Ко посумња никад неће!” –
Змај је, ипак, ЗМАЈ! Где он стаде, ја ћу продужити…
Ивана Бошњак Бошњак
