Петар Благојевић већ седми дан штрајкује глађу у парку “Мањеж”, преко пута Министарства просвете

Ово је већ трећи пут ове године да професор Благојевић започиње штрајк. Први пут било је то у фебруару, заједно са Живадином Дисићем и Смиљом Јанковић. Тада, након вишедневног гладовања и лежања на асфалту на температурама испод нуле, све троје наставника “успело” је да поврати “лиценце” које им је Министарство одузело. Заправо, ови просветни радници били су крајње брутално преварени и изиграни у највишем органу власти за подручје васпитања и образовања. Тако нешто, вероватно, никада се није десило до тада нигде у свету. Али, изгледа да је Србија земља оголелог безакоња, где се у врху власти налазе људи спремни да подвале, преваре, па, могло би се констатовати, и да посредно (својим нечињењем) убију.

Зар и да убију, упитаће се неко? Зар је и то могуће? Очигледно да јесте. Како би се другачије могло окарактерисати понашање министра просвете и службеника Министарства просвете према једном наставнику, којем су, након другог штрајка (у мају ове године) и враћања лиценце, обећали да ће му пронаћи посао у једној од школа у Крагујевцу: посао са којег је професор Благојевић раније протеран кривицом тог истог Министарства, које му је незаконито одузело лиценцу за рад. Здравствено стање Петра Благојевића, и без штрајка глађу, веома је неизвесно (лечен је од малигне болести), а овако, оставити човека да гладује због онога што је његово очигледно право и што му по закону следује, свакако је чин без преседана у историји српске просвете. Све је то добро познато и министру и људима у Министарству просвете, али они за живот и здравље Петра Благојевића уопште не хају.

Министрова порука Благојевићу у ових седам дана потпуно је јасна: штрајкуј, умри, скапај! мене то не занима!

Враћена лиценца подразумева да се статус наставника мора у правном смислу вратити у оно време и позицију у којој је био пре одузимања лиценце. У Закону о основама система образовања, отказ и одузимање лиценце иду једно с другим, истовремено; односно, радник који је добио отказ уговора о раду у својој школи, аутоматски (по сили закона) губи лиценцу за рад у просвети на територији Србије, за сва времена; отуда, враћена лиценца подразумева, такође, аутоматско (по сили закона) враћање на посао, то јесте, на оно радно место на коме се наставник налазио пре добијања отказа.

Министарство просвете је најпре (током првог штрајка) Благојевићу, у стилу једног пијачарског ситног преваранта, подметнуло папир за који су тврдили да представља “враћање лиценце”. Када се Благојевић с таквим папиром Министарства просвете појавио код директора школе и Школске управе у Крагујевцу, ови су се грохотом смејали и њему и министру и целом Министарству просвете.

У том часу професор Благојевић је схватио да је, у ствари, Министарство просвете потпуно безубо и да више није у стању да било шта “загризе”. То јесте, Благојевић је схватио да Министарство просвете служи само за спрдњу и да га нико у српском просветном систему, почев од директора, преко просветних инспектора, до одметнутих службеника у школским управама, ни за шта, народски речено, не зарезује.

Штавише, Петар Благојевић је давно добио пресуду Управног суда, којим је поништено решење о одузимању његове лиценце за рад, али месецима је Министарство одбијало да поступи по правноснажној одлуци тог суда. Ту нормалном човеку стаје памет, јер је у било каквом, макар иоле уређеном друштву, такво криминално поступање је незамисливо и практично немогуће. Наиме, шта ће нам Управни суд, уколико се пресуде тог суда могу, али и не морају применити? Непоштовање закона је криминал (злочин) и следећи такав силогизам, у Министарству просвете налазе се они који крше закон, понашају се, дакле, криминално, а они који се баве криминалом, подваљивањем и преварама – јесу криминалци!

Исто тако, Основни суд у Јагодини донео је првостепену пресуду по тужби професора Благојевића, којом се потврђује његова невиност и којом се враћа на посао. Директор школе у Багрдану тада јасно показује да има “пик” на професора Благојевића и да по сваку цену жели да га истера из школе, јер се жалила на првостепену ослобађајућу пресуду. Апелациони суд је, касније, све вратио на поновно суђење – и то баш због оне незаконито одузете лиценце!

Е сад, да се још позабавимо суштином проблема. У нормалном свету, понашање министра просвете и његовог правног тима, који су принудили просветног радника да штрајкује глађу на улици и да на такав начин натера министра и Министарство просвете да му се врати противзаконито одузета лиценца и изнуди обећање Министарства да ће бити враћен на посао (што је, како смо горе видели, јасна законска обавеза!) сигурно би изазвало огроман револт у јавности.

Овакав прогон наставника у цивилизованом свету је апсолутно незамислив. Поступак Министарства просвете у конкретном случају, по питању одузимања лиценце за рад професору Благојевићу, чист је облик дивљаштва, безакоња и тешког кршења основних људских права. Медији о томе не извештавају, синдикати се држе за скуте Министарства просвете и Владе Србије; просветни радници незаинтересовани, као да се не ради о ужасном злостављању њиховог колеге; као да ту, у крајњој линији, није реч и о њиховој властитој судбини.

У Србији, пак, добија се утисак, нико не хаје за разбојничко понашање највиших органа власти, које вара, подваљује, даје лажна обећања, игнорише живот и здравље просветних радника, поиграва се људским судбинама… Ниједан частан човек на свету неће обећати нешта за шта унапред зна да не може испунити, али ће, свакако, испунити оно што обећа. У случају министра просвете и његовог тима реч је о таквом бешчашћу, да се оно тешко речима може исказати. Уз то, поменуто обећање Министарства да ће вратити Благојевића на посао у неку школу у Крагујевцу није само обећање, већ и (у правној држави) неизбежна законска обавеза. А они Благојевића могу да врате на посао (ако хоће, али неће, јер је Петрова горка судбина одличан начин да се просветни радници додатно застраше и пацификују), ако не у његову ранију школу, тада у неку другу, јер посла за његово занимање (професор техничког образовања и информатике) има довољно у Крагујевцу.

Народна мудрост каже, ко лаже тај и краде, а ко краде – тај и убија!

Петру Благојевићу, лажном пријавом, из школе у којој је раније радио, украдена је лиценца. Министарство просвете је ту лаж директора школе у Багрдану подржало без икакве провере, чиме су и сами лагали – лаж су прихватили као истину! Такву лаж Министарство и даље држи за истину и након добијања пресуде Управног суда, којим је њихово решење о одузимању лиценце поништено. Под притиском јавности, након штрајка у фебруару, Министарство просвете свесно и намерно подваљује лажно (правно ништаво) решење о “враћању лиценце”. За такав фалсификат и огаван разбојнички чин (подваљивање фалсификованог решења и превара су кривична дела) до данас нико у Министарству просвете није одговарао…

Наставиће се…

Душан Гостељски
(www.koreni.rs)