Каква је друштвена функција синдикалног организовања и шта значи бити председник школског синдиката?
Настојаћу да ова два питања сагледам целовито усмеравајући их према нашој, често невеселој, просветној реалности. У том смислу гледаћу да их поставим принципијелно, да на њих одговарам непристрасно и објективно, и да из тога извучем неке универзалне поруке којe могу бити корисне за будуће генереације синдикалаца и просветара. Истина на крају ћу се осврнути и на испуњавање властитих дужности у улози председника СО МГ.
Време у коме живимо, делујемо и сведочимо образовне императиве бременито је различитим тешкоћама, изазовима и екстерним захтевима. Овде мислим на свеукупне друштвено-политичке и цивилизацијске промене које свакако имају своју векторску пројекцију и на пољу културе, учења и живота школе. Пођимо само од актуелних реформских захвата у програмска решења, моделе комуникације, нивое безбедности и заштите на раду, типове и карактер часова, квалитет менторске и пројектне наставе, избор ваннаставних активности, начине оцењивања, врсте контроле и вредновања постигнућа, и на крају у сам школски амбијент, аутономију рада стручних тела и креативних појединаца. Ту је свакако и питање наше флексибилности и спремности да инициране промене прихватимо и оживимо у непосредном раду са ученицима, као и ниво наставничке одговорности за носеће вредносне стубове образовног универзима, будуће исходе и личне компетенције данашње омладине. Не мање битан је однос према демократском наслеђу и обавеза да га проследимо онима који ће нас заменити.
Када говоримо о политичкој филозофији која рашчарава и демистификује сложене односе унутар заједнице можемо издвојите кључне појмовне дублете, супротстављености и релације које одређују спектралне односе унутар друштва и државе. То су тензије између индивидуалног и колективног, спољашњег и унутрашњег, принуде и слободе, природног и позитивног, обичајног и законског, структуралног и виталног, процедуралног и ситуационог. Све ове врсте супротстављања, социјалне теснаце и перспективе, успоне и падове, можемо, уз благо аналогијско померање, пратити и на нивоу образовног система и живота српске школе.
Истакнути политички мислиоци нововековне филозофије препознали су суштину и важност ових питања и покушали да их разреше уношењем разумских одредби, граница и компромиса, у нарасле недоумице из сфере социјалног живота. Појавиле су се теорије друштвеног уговора, либерални и утилитарни политички концепти, настојања просвећености али и својеврсна носталгичност романтичара и социјалних емотивиста. Истакнуте су аксиолошке константе које би требало да претрајавују у овим историјским менама и различитим визурама политичких наука. Неке од ових теоријских замисли увеле су нас, што су касније приметили наши учени савременици, у одређене логичке тешкоће другачијег типа. Идеали људских права и слобода суочили су се са пародоксима слободе, демократије и толеранције. Истина немачки идеалисти понудили су развојне перспективе у тумачењу политичке заједнице, од Кантовог образовања за друштвеност до Хегелове изградње обичајног друштвеног универзума. Управо ту, између институционалног диктата и самовоље појединца, зачињу се идеје грађанске свести, културе у политици и образовања у темељима друштва.
Многе социолошке теорије такође расправљају о функционалности заједнице, проблематизују конфликтне ситуације у различитим облицима организовања, анализирају улогу освешћених појединца у колективу, корективну функцију јавности и интегралистичку улогу вредности. Неки опет потцртавају важност тзв. неутралних институција, траже начине и стилове за превладавање ауторитарних типова владања и управљања, истичу еманципаторске потенцијале сарадничких пројеката, кооперативног деловања и отворене комуникације. Многи проблеми социјалне средине и њеног динамичког постојања носе често са собом несугласице, спорове и психолошке последице и тешкоће. Тако амерички социолог Луис Козер сматра да су сукоби иманентни свакој друштвеној групи, односно систему. Они по њему извиру из неправедне расподеле добара као што су статус, доходак и моћ. Претварање агресивних емоција у сукоб, међутим, не мора да буде увек дисфункционално за друштвене односе у којима се јавља. Штавише, сукоб је често неопходан да би се такви односи одржали и развијали. Ако у друштву не постоје могућности да се бес и незадовољство искале у узајамним односима, припадници заједнице могу реаговати потпуним повлачењем, што води нагомилавању потенцијалног набоја који лако може да се активира и разбије целу друштвену структуру. Покушаји тоталитарних система, опет, да латентна незадовољства која у систему постоје каналишу преко институције „жртвеног јарца“, да преусмере агресивна осећања и мисли, од оригиналног објекта ка споредном, по правилу се, на дужи рок показују неуспешним и неделотворним.
Поред своје кључне улоге у афирмицији радно-правног, економског и људског статуса својих чланова, синдикат врло често доприноси демократизацији разноврсних процеса унутар одговарајуће друштвене целине. Отвореним приступом и двосмерном комуникацијом утиче на квалитет радне атмосфере у колективима и смирује напетост засновану на односу доминације и потчињавања. Често преузима одговорне сарадничке, саветодавне и корективне улоге према пословима и политикама одговарајућих државних ресора. На тај начин се синдикална организација профилише као одговоран субјект у друштву и посредничка инстанца у прихватању и релексацији, мењању и кориговању, прихватању или одбијању одговарајућих системских одлука различитих нивоа власти. Када је у питању просвета и школски живот, синдикат делује од нижих до виших нивоа организовања, који врхуне у појму репрезнтативности. Колико год ове високе амбиције биле важне и друштвено пожељне, често се наше свакодневне синдикалне и школске функције показују као важније, индикативније и по њихове носиоце бременитије и сложеније. Председници школских синдиката неретко морају да балансирају, арбитрирају, каналишу, помажу, разумевају, опраштају, предлажу, указују, сведоче, уверавају. Њихови саговорници могу бити припадници супротстављених интересних група, носиоци различитих нивоа моћи, чланови другачијих стручних већа или помоћних служби. Преко њих могу да се преламају и различите школске политике, приоритети у настави или ваннаставним активностима. Од њих многи очекују помоћ, разумевање и солидарност, иако су њихове председничке столице климаве, утицаји незнатни, снаге пресахле, а самофинансирајући буџет скроман. Ипак вођени идејом социјалне правде у расподели средстава, високим степеном одговорности у прихватању различитих обавеза, те перципирањем појединачних кроз призму општих интереса, успевају и претрајавају у вртлогу ових најновијих времена.
Мислим да ни наша јавност, ни наши послодавци, па ни ми сами, не сагледавамо на прави начин могућности које леже и овој врсти струковног и друштвеног организовања. Иако су корени синдикалног утемељења еснафски и интересни, његова развојна трајекторија и историјски наноси, које је у законској регулативи и свести свих нас оставила социјалистичка традиција, конвергирају универзалним еманципаторским тенденцијама и циљевима друштва. То се показује поготово данас са негативним искуствима партократије, институционалне корупције , безличне технологије, коорпоративне доминације и глобалне кризе. Сви ти трендови имају снажан одјек и у образовном свету, који је осетљив на сваку врсту хетерономије и дехуманизације. Иако као људи отвореног ума, окренути сазнајним иновацијама и интересима младих, желимо да пратимо корак савремених достигнућа, не желимо да изгубимо из вида човечност, врлину и слободу. Наши штрајкови и манифести, упозорења и апели, само су израз жеље да саучествујемо у креирању лика будућег доба. Јер смо управо ми, просветни радници, успели да у релативно кратком времену и уз велику посвећеност и жртву, уз примену савремених дигиталних технологија и сваку врсту психолошког обзира према младима, обезбедимо континуитет и одређени социјални ниво наставног процеса. Све те ваннаставне и ваннаучне упливе у сферу педагогије и наставничке психологије, успели смо да модификујемо, саобразимо потребама ученика и применимо у школском животу. Тамо где смо се суочавали са дисјунктивном подвојеношћу, ми смо примењивали коњуктивна решења. И безбедност и слобода, и здравље и учење, и технологија и хуманост, и појединац и колектив, и ризик и победа, само су неке од наших максима по којима смо постали препознатљиви.
На месту председника СО МГ провео сам осам година, учествовао у више протеста, написао бројне полемичке текстове, социјално ангажоване песме и сатире, објавио прогласе. Гостовао сам такође на бројним трибинама, панел дискусијама, јавним расправама, седницама. Сарађивао са школским руководиоцима у заједничким свечарским и хуманитарним пројектима, био медијатор у споровима, друг у невољама. Настојао да синдикалном политиком помирим разлике, каналишем критике, амортизујем потенцијалне конфликте, сачувам јединство колектива, дух учености и академски ниво односа. У више наврата помогли смо болесне, ожалили преминуле, подржали клонуле, сетили се пензионисаних, поздравили тек рођене. Проблеме у нашој кући решавали смо кроз интерни дијалог, а заједничке интересе гимназија афирмисали кроз учешће у раду нашег кровног синдикалног представника-ФБГ.
Данас када се завршава мој руководећи и извршни мандат нисам разачоран. Дао сам све од себе да са високом моралном и просветном одговорношћу представим моје колеге и њихове потребе, афирмишем углед наше Математичке гимназије. Учинићу све да предстојећи синдикални избори у школском колективу буду оличење демократије и легализма, да мом наследнику посао учиним разумљивим и лакшим и да не замерим онима који су ме повредили као човека. Верујем да нису циљали мене лично, него су погрешно разумели улогу СО МГ.
Свим члановима Главног одбора Форума београдских гимназија желим много успеха у раду. Председнику ФБГ Александру Маркову, такође упућујем захвалност због мудрости и стрпљења које је показао према мени. Јер тако је то са аутентичном егзистенцијом, наивним песницима и озбиљним филозофима, са поштеним синдикалцима и добрим људима.
Синиша Митрић, професор филозофије
Досадшњи председник синдиката МГ и члан главног одбора ФБГ
