Незадовољство просветних радника условима рада, зарадом и безбедношћу на радном месту, постало је све гласније последњих година. Бројни захтеви за променама нису направили значајан искорак, због чега су исти проблеми изнова у фокусу. Томе сведочи и штрајк просветара поводом одбијања Владе Србије да испоштује протокол, којим се предвиђало повећање плата до нивоа просечне плате у држави. То је требало да се догоди до 1. јануара, премда договор две стране још увек није постигнут.
У ситуацији све извесније “борбе са ветрењачама”, група од 15-20 стручњака у образовању – универзитетских професора, наставника из основних и средњих школа и запослених у локалним самоуправама, схватила је да нешто мора да се промени, нарочито након великих мајских трагедија које су Србију задесиле прошле године.
Стручњаци су провели више од годину дана анализирајући стање у домаћем образовном систему са циљем проналажења решења и препорука које би из тога следиле. Тако је дошло до документовања широког спектра проблема, у распону од предшколског па све до високог образовања, након чега је група предложила обиман скуп мера за њихово регулисање у тексту “Како до квалитетног образовања и васпитања за нашу децу“. Кроз 30 изнетих тачака, обухваћено је питање квалитета наставе, рада наставника, наставног програма, управљања, као и финансирања.
Неколико месеци касније, група је са својим предлозима изашла пред јавност.
Како је НИН раније писао, према низу међународних тестирања, међу којима су највише пажње привукли резултати ПИСА тестова ђаци у Србији лошији су у просеку од својих вршњака из земаља ОЕЦД и у читању, и у математици и у науци.
Доцент на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу Ненад Стевановић истиче да на резултате ученика и њихов напредак највећи утицај има управо наставник.
Да се просвета суочава са озбиљним проблемима, премда се не проналазе начини како да се они превазиђу, сматра Александар Марков, председник Форума београдских гимназија.
„Ако би неко пожелео да се нашали, а можда и да буде озбиљан, рекао би да су нам школе баш онакве какве су и плате наставника. Таква су и постигнућа ученика, дакле испод просека. Да се надамо, као што се наставници надају да ће у скорије време достићи посек, да ћемо и ми у најкраћем року успети да подигнемо та постигнућа на неки просечан ниво, а о неком натпросечном можемо само да сањамо“, сматра Марков.
Осим планирања, Марков наводи да такође недостаје већи притисак, али не само на јавност.
„Колега је рекао да ово сада није притисак на власт, а заправо би требало и јесте – ја ово доживљавам као један озбиљан притисак на власт. И медији и наше колеге треба да притискају власт и он треба да буде константан и свакодневан. Највећи проблем јесте што немамо подршку ширег друштва да решимо проблем у просвети“, каже он.
Марков истиче да је још један кључан проблем перспектива у знању, коју не виде ни родитељи, а ни деца, већ је проналазе у неким другим стварима, те да “знање није средство помоћу којег ће стићи до тих циљева које постављају испред себе”.
“Да ли је посао наставника атрактиван – моје мишљење је да јесте. Још када би само мало више позив био цењен у друштву, односно када би друштво увидело значај професора, наставе, школе и пре свега знања, мислим да бисмо могли много више да урадимо”, закључује Марков.