Српски 15-годишњаци су по математичкој, научној и читалачкој писмености испод просека земаља ОЕЦД и већине чланица ЕУ и налазе су у доњој трећини ранг листе од 65 земаља у којима се ради ПИСА тест. На врху су већ годинама ђаци из источне Азије, а чело држи Шангај. Разлог за њихове успехе је „несхватљива амбициозност образовног система“, каже стручњак за образовање ОЕЦД (Организације за економску сарадњу и развој) Андреас Шлајхер.
Како Шлахјер каже за ББЦ, Шангај је зацртао стратешки циљ у жељи да трансформише своју економију и одлучио да постави системски, дугорочни пројекат који ће унапредити образовање.
Тај пројекат не само да је оставио Шангај на врху после ПИСА тестирања из 2012. године, већ је донео боље резултате, а велики део тог успеха је чињеница да у Шангају сви верују у то да је образовање будућност.
„Од министра, па све до учитеља у школи можете да видите да је то њихова будућност и да сви верују да је образовање оно што их све сврстава на исти ниво. Зато је у Шангају престиж предавати у ‘тешкој’ школи“, каже Шлајхер, који руководи ПИСА тестирањима.
Недавно истраживање је показало да наставници и професори имају виши статус у Кини него у било ком другом делу света, а Шлајхер каже да се они не боје да користе такву позицију у друштву.
„Наставници често зову родитеље, некад и на свака два дана, позову их на мобилни да провере шта деца раде. Такође, кажу им како да унапреде своју улогу родитеља и побољшају начин на који васпитавају децу“, каже Шлајхер.
У Шангају се и пред наставнике константно стављају нови задаци, а образовни систем захтева од њих да се стално професионално усавршавају и то ван својих учионица.
„Тамо желе да свако у образовном систему буде истраживач, то је као када бисте тражили да се сваки доктор бави научним радом и истраживањем“, каже Шлајхер.
Осим тога, велики успех на испитима бележи се и због тога што у Шангају ништа друго и не очекују.
Како наводи ББЦ, „шангајски систем“ није механизам за разврставање у коме само мали број људи пролази кроз „образовно сито“, већ је његова претпоставка да ће већина ђака бити спремна и способна за успех и да ће им њихови наставници то омогућити.
„То не значи да је у питању ‘фер’ систем. То је веома такмичарски устројена меритократија. Ако си бољи од осталих, отвориће ти се боље прилике. То је принцип у који сви верују“, каже саговорник ББЦ-ја.
Због такмичарског окружења чак 80 одсто ђака има приватне часове, а конкуренција је веома изражена и код наставника, који имају четири степена професионалног статуса.
„На наставнике у Шангају гледају као на генерале, који су способни да сами доносе одлуке, а из њихових редова стижу функционери који касније у локалним самоуправама воде школство“, пише у извештају ОЕЦД.
Упркос томе што многи резултате Шангаја и Хонг Конга приписују историјском и културолошком наслеђу и кинеском односу према образовању, овакав модел је успостављен тек у последних неколико деценија.
Кина је педесетих година прошлог века усвојила совјетски модел, а осамдесетих је и даље морала да се труди да обезбеди места у школама за сву децу.
Зато је Шангај први одлучио да унапреди школство и постане пионир у образовању. Кључ је био у раду на усавршавању наставног особља.
Иако ПИСА тестирање не показује резултате за целу Кину, већ за најурбаније делове као што су Шангај и Хонг Конг, на следећем тестирању 2015. се очекује да ће бити довољно података за целу земљу.
Чак 80 одсто младих у Шангају уђе у систем високог образовања, што је далеко више од кинеског просека, али Шлајхер каже да се шангајски успех ипак може пресликати на целу Азију.
„Постоји потреба да се трансформише економија, да се направи прелаз са јефтине производње на високотехнолошке иновације. Не боје се губитка радних места у сектору производње, желе да се попну на лествици, да имају више талентованих и образованих људи“, каже Шлајхер.
Чак и најсиромашније регије у Кини се труде да на овај начин унапреде школство.
„Зашто све то раде? То је занимљиво питање. Међутим, мислим да се све своди на то каква је равнотежа у друштву између садашњости и будућности. У Азији постоји спремност да се жртвује садашњост зарад будућности. У питању су дугорочна улагања у себе и у целокупно друштво. Прикупиш и последњу пару од својих родитеља како би платио својој деци образовање. Као друштво, улажеш у образовање, а не у потрошњу. Све то је веома изражено у Азији, валада уверење да мораш да данас правиш компромисе како би сутра имао бољу будућност“, закључује Шлајхер.
Извор: ББЦ.
