Статистика не подржава министрову изјаву
„Нећете веровати чак, ми сад имамо муку да нађемо ко је неопремљен. У суштини, сад више тражимо ко је слабије опремљен, ко има застареле рачунаре, ко има мрежне из периода 2009. Тако да имамо потребу да сада дајемо нове машине. Идемо да радимо мрежни систем који ће омогућити да деца користе свој алат, своје таблете. На то су европске земље потрошиле много пара из европских фондова.“
Коментар Истиномера:
Министар просвете Младен Шарчевић потписао је протокол са министром трговине Расимом Љајићем којим је предвиђено да у наредних 30 месеци све школе добију брзи интернет.
Оцењујући степен опремљености српских школа рачунарима, министар је казао да је његово министарство, у ствари, на „слатким мукама“ да нађе школу која је неопремљена рачунарском опремом.
Нажалост, званична статистика не подржава у потпуности министров оптимизам у вези са степеном компјутеризације основних школа, јер свака пета школа или скоро 20 одсто уопште нема рачунар. Зато министру Шарчевићу оцена „неистина“.
Према подацима Републичког завода за статистику, који су достављени Истиномеру, од 3385 основних школа (1.130 су матичне школе, а 2.255 су издвојена одељења матичних школа) рачунаре има 2.778 школа или 82 одсто. У овим школама регистровано је око 41.000 рачунара, од чега 34.000 за потребе наставе, а остатак за администрацију. Од рачунара који се користи за наставу, 83 одсто има приступ интернету. Рачунаре у настави користи око 29.000 наставника од 53.000 наставног особља у основним школама (укупан број наставног особља преузет из Статистичког годишњака Р. Србије – образовање 2016.)
Кад је реч о средњим школама, од 506 њих, готово све – њих 500 – опремљено је са 29.000 компјутера (25.000 у настави, од чега 21.000 са приступом интернету).
Занимљиво је да на истом догађају, министар просвете каже и да „имамо велики степен опремљености школа“, шта се у ствари уклапа у званичне податке на коју се Истиномер позвао.
Зато није јасно чему потреба да се преувеличава стање у домаћем школству, поготову што је министар Шарчевић скоро преузео ресор и нема разлога (још увек) да се правда јавности због чињенице да сва деца немају приступ рачунару током наставе. Он чак и каже да је током лета обезбеђено доста донација, да је велики број рачунара купљен парама из буџета, као и да ће током јесени уз помоћ кредита бити набављено 4.600 рачунара. Не можемо да закључимо ништа друго него да је реч о још једном пропагандном улепшавању стварности које је заокружено медијским извештајем државне агеније Тањуг за тај дан (угашена, али и даље ради, прим.аут) да “су све школе у Србији опремљене рачунарима, и да скоро све имају интернет”.
Друго питање које се отвара јесте квалитет и употребљивост рачунара којима школе располажу. На то је посредно Истиномеру скренуо пажњу Горан Јовишић, професор информатике из Новог Сада и председник Удружења професора информатике Србије из Новог Сада. Наиме, он је изразио сумњу у податке Завода за статистику, тврдећи да све школе мање више имају рачунаре док се проблеми са интернетом због слабије инфраструктуре могу и даље очекивати. Како каже, школе сваке године добијају разне статистичке табеле које треба да попуне, између осталог и о компјутерима и ИТ опреми.
Он тврди и да је прича о неопремљености школа део кампање наставника техничког образовања који се противе увођењу информатике као обавезног предмета, јер би тако изгубили час.
Због Истиномерове методологије која податке Завода за статистику узима као меродавни извор, не можемо узети као аргумент мишљење овог професора, који је, као наставник инфоматике, наравно заинтересован да све школе имају компјутере. Имамо резерву, јер и он сам каже да су рачунари стари због чега школе лажирају листе надајући се да ће им неко купити опрему. Дакле, имају школопоције, немају пристојну опрему за рад, што се на крају, ипак, сведе на то да један део школа нема компјутере, како то већ наводи званична статистика.
“У табелама треба да напишемо број и врсту рачунара, штампача, скенера, везу са интернетом и сл. Ови подаци се углавном, у договору са директором, лажирају. Увек се пише мањи или баш миноран број рачунара и друге опреме. Код директора увек постоји нада да ће то неко “одозго“ прочитати и да ће школа на основу тога добити нове компјутере или новац за набавку истих. Друго, кад се ради попис у школама на крају календарске године многи компјутери се пописују, али се књиговодствено не воде, јер им је мала вредност због тога што су стари”, наводи Јовишић.
(Истиномер)
