У Министарству просвете, науке и технолошког развоја кажу да је током прошле године на адресу министарства, просветних инспектора и школских управа стигло најмање сто приговора, углавном анонимних. Од када је крајем августа у медијима покренута прича о куповини радних места у просвети, само у последњих десет дана стигло је десет пријава. Лавину анонимних притужби покренуо је Форум београдских гимназија, када су представници овог синдиката у јавност изнели податак да се радно место у просвети може купити по цени од два хектара земље, односно у Нишу за 3.000 евра, у Новом Саду за 5.000, а у престоници за 7.000 евра.

 – Није први пут да се говори о куповини радних места у просвети. Прошлог септембра у „Политици“, где му је партнер у разговору на исту тему био Зоран Костић, помоћник министра просвете задужен за Сектор за школске управе, стручно-педагошки надзор и средње образовање и васпитање, мој колега Слободан Брајковић, председник Синдиката радника у просвети, рекао је да је јавна тајна да радна књижица у основној или средњој школи кошта од три до пет хиљада евра – каже Миодраг Сокић, професор информатике у Првој београдској гимназији и председник Форума београдских гимназија (ФБГ).

Шта се после тога десило?

– Ништа. Нико није ни приметио ту изјаву.

Зашто је слична изјава на почетку ове школске године изазвала толику галаму?

– Без обзира што ФБГ апсолутно није везан за политику, могуће је да је та вест, с обзиром на политичку ситуацију у земљи после избора, била занимљивија и за, медије и за министарство, него што је то била пре годину дана.

Министарство је жустро реаговало и против Форума поднело пријаву криминалистичкој полицији за ширење неистина и узнемиравање јавности?

– То је гаф Министарства просвете према синдикату, тим пре што су представници министарства признали да пријављују полицији на десетине таквих случајева. Не знам зашто би чланови и представници синдиката требало да иду у МУП и полажу рачуне, ваљда се из изложеног види да би неко други требало да то ради. Шта то значи?! Да министарство и полиција треба да жмуре, а ми треба да јуримо доказе. С друге стране, новац је крајња „догодовштина“ у вези са запошљавањем људи, јер се пре тога чини низ прекршаја и незаконитих радњи. Многи починиоци тих радњи долазе баш из Министарства просвете.

О каквим прекршајима је реч?

– Запошљавање људи често иде по партијској линији или субординацији типа „ ја сам теби омогућио да будеш директор, а ти би требало сада да одрадиш ово за мене.“ Трећа појава је да директор запошљава своје рођаке и пријатеље, а тек на четвртом месту је узимање новца. При том, ја нисам изјавио да директори узимају новац. Тачно је да они често и не знају да је неко од потенцијалног радника узео новац да би га запослио, али је тачно да понекад и знају ко је и колико узео. Узимање новца је општа појава. Запошљавање у државној служби, па и у образовању, има своју цену.

Више од три деценије сте просветни радник. Је ли куповина радних места у просвети карактеристична за 21. век или је та појава била изражена и у претходном веку, односно систему?

– Није тога било раније. Деведесетих година прошлог века се бежало из образовања, а сада се бежи у образовање. Деведесетих сам и ја побегао из образовања и радио други, уноснији посао.

Да ли је висина плата разлог за наглу привлачност професије просветни радник?

– Просечна плата у основном и средњем образовању на нивоу републике је 36.000 динара. Појединачно, њену висину одређује школска спрема и у малом проценту минули рад. Дакле, није висина плате разлог за привлачност. Притисак не само на образовање, већ и на здравство, Електродистрибуцију и општинске службе, последњих пет-шест година расте, јер све више људи губi посао, а у овим областима за редован рад добијаш редовне плате и не мораш да размишљаш да ли ћеш сутра имати новца да прехраниш породицу. Тај притисак је огроман у великим градовима, као што су Ниш, Нови Сад, Крагујевац и надасве у Београду. То су све универзитетски центри и деца из унутрашњости, када заврше факултете, неће да се врате кући, желе пошто-пото да остану у граду.

То „пошто-пото“ укључује и давање мита, претпостављам, на више адреса.

– Мешетари који се тиме баве знају како то иде. Први пут сам за то чуо пре две године од Београђанина који је радио на одређено време, предавао по селима. Он ми се пожалио да му један човек тражи новац да би га запослио у Београду на неодређено време. Рекао сам му да то не ради, а ако ме не послуша, да ми више не прилази. На срећу, послушао ме је. Ипак је примљен по конкурсу и сада ради у једној београдској гимназији. Од њега сам први пут чуо да се то дешава, а касније, када сам почео да обраћам пажњу, чуо сам за десетине таквих случајева.

Да ли је ико, ко је био у ланцу овог процеса, законски санкционисан?

– Не знам ни за један случај. Да јесте, верујем да би Министарство просвете то објавило.

Зашто је тако тешко доказати нешто што је јавна тајна?

– У основном и средњем образовању ради 104.000 људи, што је много више запослених него што има војска, полиција или здравство. Тим системом руководи министар са својим помоћницима и седамнаест начелника. Значи, узак круг људи заповеда „војском“ од 1.850 директора, који су сви постављени по политичкој линији. Тако се на њих, и на пословање 1.850 фирми на чијем су челу, може директно политички утицати. Новац је ту само један формалан облик утицаја, који се користи ако не може другачије, а у најчешћем броју случајева може другачије.

Шта је циљ Форума и њему сличних синдиката?

– Да спречимо надувавање просветног балона. Пре четири године било нас је 94.000, а сада нас је десет хиљада више.

Пре три године Светска банка је саветовала да се укине 11.000 одељења и смањи број запослених. Прошлог септембра Министарство просвете је изнело податак да у Србији ради 800 одељења са мање од пет ђака, а на листи технолошких вишкова овог септембра нашло се 137 наставника и учитеља. Очигледно да савет Светске банке овде није примењен.

– Светска банка је дала петнаест милиона евра да се уради рационализација образовног система. По закону, требало је, уз отпремнине, отпустити само оне људе за чијим радним местом је престала потреба. Пет и по хиљада просветних радника је отпуштено, а седам хиљада примљено, што ће рећи да је на место сваког отпуштеног примљен нови радник. Држава је поступила као распикућа, јер је петнаест милиона евра бацила кроз прозор. Тако, нас има све више, а ђака све мање. Сваки газда који господари касицом понаша се неодговорно ако одржава такав систем. Мада, разумем и просветне власти. Не желе да нас отпуштају на силу, јер се плаше последица.

Где је онда излаз?

– У добровољном узимању отпремнина. На пример, ако у неком селу раде три учитеља, а деце има за два учитеља, и један прихвати отпремнину од 4.600 евра, јер има шансу да отвори неки мали приватни бизнис, решен је проблем вишка. Држава мора да зна да ће, ако некоме да новац, да јој се то исплати за три године.

Одакле паре за отпремнине?

– Иста банка нам поново нуди новац.

Ризикујући да се опет више радника прими, него што оде из просвете?

– Синдикати су успели да се изборе за решење које ће смањити шансе директора школе да изигра систем. Ниједан директор не може никога да запосли док начелник не одобри конкурс за ново радно место. Да би начелник одобрио конкурс, синдикат мора да се сагласи са захтевом директора, што значи да је захтев ваљан само уз печат синдиката школе. Али, често и председници школских синдиката дилују са директором.

Али, по закону, директор има одрешене руке да запосли неког на одређено време и са знатно мањим бројем радних сати?

– Тако је. Дешава се и да се преиграју, па се тако број запослених у једној београдској гимназији у последње четири године повећао са 70 на 95. Тај директор је примао по троје на једно радно место и свима давао по парче радног времена и плате. Зашто он то ради? Да би сутра добио гласове. И добио је. Гура други директорски мандат. У другој београдској гимназији ради девет библиотекара, иако директор има дозволу за два радна места и за њих добија новац. С друге стране, директори примају и држе људе на одређено време да би сачували место за неког другог, свог.

Како цела ова прича утиче на квалитет образовања?

– Долазе нам људи који немају везе са образовањем. Имају школску спрему, али немају мотив. На пример, млади људи чија је амбиција све друго осим да буду просветни радници. Станују код родитеља, целу ноћ вијају по кафићима, ујутро неиспавани кобајаги предају деци и тако одиграју две-три године док им се не укаже прилика да добију посао какав су од почетка хтели. Долазе и они који су добили отказ у фирми или другом систему. Они су обично у зрелом животном добу и без искуства у раду са децом. Тешко се уклапају и на часовима су нервозни, нема ту ни „у“ од уживања у раду са децом.

Организовање екскурзија је често камен спотицања на релацији школа – родитељи ученика. Од многих родитеља сам чула, а и од неких директора туристичких агенција да се понуда за организовање екскурзија не даје без коверте.

– Не бих да банализујем то питање. Многи директори фантастично организују екскурзије. Сигуран сам да 70-80 одсто наставника изгори на тим екскурзијама и скидам им капу.

Како се ви понашате?

– Никада нисам ишао, нити ћу ићи на екскурзије. Кад сам се запослио, рекао сам да, ма колико волео ђаке, нећу да водим бригу о туђој деци и да ме родитељи плаћају за то, јер то није мој посао. При том, екскурзија уопште није лоша замисао. Форум београдских гимназија се бори против организовања потрошачких екскурзија које разарају образовни систем и које су се претвориле у друштвени вентил. Не свиђа ми се кад чујем „да деца виде иностранство“, јер је то ужасно подилажење и деци, и родитељима. Па, деца и не треба да виде иностранство ако смо у кризи. Она треба да буду у кризи, а не у иностранству. Зашто да плати 500 евра да би видео Рим у организацији школе, односно Министарства просвете? Нека, кад буде зрео и спреман, иде возом или аутостопом, па нека види Рим за сто евра.

Каква је позиција просветних радника у борби за веће плате?

– Лоша. Ми смо тражили да повећање буде у складу са висином инфлације, а добили смо, као и здравствени сектор, два одсто у октобру и још два одсто на пролеће. С обзиром на то да Европа тера Србију да скреше издавања где год може, наш захтев да плате прате инфлацију није реалан. Максимум који смо у последњој деценији постигли био је да имамо 30 одсто веће плате од просечне у републици. То увек тражимо, а имали смо само једну годину.

Да ли то значи да сте коначно прихватили владину формулу два плус два?

– Синдикати би требало другачије да приступе том колачу који је огроман, више од сто милијарди динара. Излаз је у другачијој прерасподели тог новца између нас самих. Сада у просвети влада уравниловка, сви примамо исту плату за исто радно место, без обзира на квалитет који пружамо. А још од 2004. године постоји законска могућност напредовања у служби у четири нивоа. За то нису ни тада, ни сада предвиђена средства. Ни данас нема колега који су напредовали у струци, ако не по плати, оно бар по титули. Они који јесу, боље да ћуте, јер су напредовали преко везе. Не постоји ни правилник, ни комисије које би одлучивале о напредовању.

Очекивало би се да вам у надлежном министарству на овај предлог одговоре да је супер али да мора да сачека нека боља времена, јер, то већ знате, да је каса празна.

– Да би се реализовала прерасподела о којој говорим, није потребно повећање издвајања за просвету. Не видим зашто би почетник примао плату када постоји законска могућност да, као и у здравству, волонтира годину дана. Нека Министарство просвете укине и минули рад и јубиларне награде, а тај новац, кроз веће плате и уз виша звања подели најспособнијима учитељима и наставницима, који би на основу њих могли да преузму и лидерске позиције у школама.

Последња вест

Смедеревска полиција ухапсила је С. П., директора школе у селу Водањ, под сумњом да је примио мито, и Н. Ј. из Младеновца за давање мита. С. П. се терети да је од Н. Ј. тражио и добио 1.500 евра како би његову пасторку И. М. примио у стални радни однос као наставника географије. По доношењу решења о пријему у стални радни однос на неодређено време, Н. Ј. је С. П. исплатио договорени износ, саопштила је смедеревска полиција.

(„Илустрована политика“)

М. СТАМАТОВИћ
Илустрација Јакша ВЛАХОВИЋ
Снимио Ж. СИНОБАД