Коментар ФБГ: Шта треба да значи изненадна оставка помоћнице министра просвете за основно образовање Жељке Радојичић Лукић? „Доведена“ као врхунски кадар право из школске катедре, представљена је као још једно квалитетно појачање у тиму амбициозног министра просвете Срђана Вербића. Нисмо ни зуцнули! У јеку антагонизама са министарством, без поверења, ипак смо се сви некако надали да ће нови квалитетни људи донети и нова решења.
И онда, гром из ведра неба! После четири месеца на месту помоћнице, Г-ђа Радојичић Лукић је дала оставку. И не само то: имала је потребу и да се обрати колегама. Учинила је то суптилно, не желећи никога да повреди или оптужи.
Ипак, нисмо деца. Како сада већ бивша помоћница сама каже у свом обраћању колегама, „чиновнички апарат министарства и она говорили су различитим језицима“!
Не желимо даље да инсинуирамо. Ако је за похвалу било појачање министарског тима, шта је сада ово? Министар просвете ће морати да нам објасни зашто су му процене погрешне или зашто му квалитетни сарадници беже.
Прочитајте:
„НЕ ЖЕЛИМ ДА БРАНИМ НЕОДБРАЊИВО“
„Драге колеге, поштовани сарадници, завршен је мој мандат вршиоца дужности помоћника министра просвете. Било је то непоновљиво искуство које ми је, на првом месту показало да је најлепше радити у учионици, али и још много тога о чему ћу писати у наредном периоду.
Трудила сам се све време мога мандата да радим у интересу просветних радника, али нажалост нека решења изашла су из мог сектора, иако нисам била сагласна са њима. Чињеница да су нека важна решења и одлуке настајале у „анонимно-неартикулисаној“ кухињи, а да сам ја била принуђена да иста у јавности браним, говори о незахвалности „функционерске“ улоге, данас, у МПНТР.Бранити неодбрањиво, може само неко са високом мотивацијом, која је мени у овим околностима, признајем, недостајала. Сазнање да руковођење сектором, не значи и управљање решењима и одлукама, тешко ми је пало, али је било значајно искуство сагледати и ту страну медаље. Велику енергију сам улагала на објашњења потреба просветних радника и њихових ученика и најаве реакција која би та, евентуална, решења донела. Нажалост, чиновнички апарат министарства и ја, као просветни радник, говоримо различитим језицима и то се показало као неодрживо партнерство на дуже стазе.
Сматрам да сам била коректан сарадник тиму министра просвете, науке и технолошког развоја, иако сам имала једну велику и непремостиву ману, ману да нисам умела, а ни хтела, да изађем из моје природне улоге, улоге просветног радника, којој се са великом радошћу сада враћам.
П.С.Пишемо се и читамо у наредном периоду.
Ваша Жељана“
