Родитељско оцењивање наставника
Иако је тек почео, могуће је да ће министар Шарчевић остати запамћен као министар који је увео (ако уведе) меру родитељског оцењивања педагошких стилова наставног кадра. Док чекамо на никад спроведену реформу школства, хајмо мало да оцењујемо.
Кад смо већ посустали у нади да ће почети озбиљна реформа образовног система у Србији, огласио се министар просвете, науке и технолошког развоја Србије Младен Шарчевић, који је најавио да ће улога родитеља у школи бити много већа. „Родитељима је додељена слаба улога у школи и то мора да се промени. Њих нико никада није питао шта заиста мисле, а они много знају. Зато појачавамо улогу родитеља у одлучивању, контроли и оцењивању наставника и директора школа, и то кроз независна, нова родитељска тела“, рекао је Шарчевић за „Политику“.
Родитељи да оцењују рад наставника у школи? Тема је експлодирала у школама и у јавности.
Питали смо министра који су критеријуми и методологије оцене рада наставника и директора школа, да ли ће постојати упитници за родитеље о њиховим очекивањима од наставника или од школе, шта значи министрова изјава да „родитељи неће оцењивати стручност наставника за математику, биологију или физику јер за то нису компетентни“, и да ли то значи да су компетентни за друге предмете. И какво сад оцењивање стручности, зар није рекао да ће се оцењивати педагошки „стил“, шта год то значило. Најзад, поставили смо и питање смислености новчаног кажњавања родитеља чија деца имају више од 20 неоправданих изостанака. Но, за сада је много више питања него одговора, могуће је да министар зато и није одговорио на наша. У Министарству кажу да је прича у повоју, али да се ради на модалитетима и упутили нам саопштење о састанку који је министар одржао са представницима струковних удружења.
ПЕДАГОШКИ СТИЛОВИ
Из медија смо сазнали да ће родитељи процењивати педагошки стил рада наставника, али неће оцењивати стручност наставника за математику, биологију или физику, јер за то нису компетентни. „За то постоји евалуација директора и стручних сарадника у школи, као и екстерна евалуација која је и педагошки и стручни надзор. Родитељи ће процењивати педагошки стил рада наставника, на основу онога што сазнају од свог детета – да ли је наставник спреман да му помогне, да ли са њим добро ради, да ли виче, вређа ученике, да ли се арогантно понаша или можда врши мобинг. Родитељ није присутан у учионици и све што се дешава на часу сазнаје од детета, али се њему по навици не верује јер је тобоже мало или не зна шта прича“, изјавио је министар просвете Младен Шарчевић за „Данас“, објашњавајући нову улогу родитеља у школи. На коментар новинара да постоји опасност да ће наставник код кога дете има слабу оцену бити оцењен као лош, Шарчевић је одговорио да је то „банализација целе приче“.
Дакле, родитељи оцењују стручност наставника друштвених наука, а стил наставника природних наука. Чини се да се ту нешто не штима – или се министар погрешно изразио, или сматра да свако може да оцени стручност наставнице српског језика или енглеског, јер то сви знају.
Даље, према предлогу министра, родитељи неће давати нумеричке оцене наставницима, већ описне, са циљем да се органима школе укаже на неке негативне појаве. Министар је обећао и већу улогу инспекција, кажњавање директора и секретара школа који прикривају радна места, као и доступност података за целокупно приватно образовање, посебно за факултете. Шарчевић је рекао да ће родитељске оцене превасходно служити за самоевалуацију унутар школе, напомињући да су родитељске оцене само један сегмент екстерног оцењивања образовних установа, које ће бити јавно доступно на порталу Доситеј Министарства просвете.
Спомињао је некакву „листу непожељних“ факултета који не доставе податке о свом раду, и најавио могућност новчаног кажњавања родитеља чија деца имају више од 20 неоправданих изостанака. И опет ту нешто не штима – чему би тачно служила мера кажњавања родитеља због деце и шта се жели постићи?
О чему је овде реч, о још једној популистичкој ујдурми и јефтином удварању родитељима, о инверзији улоге школе и њеном даљем урушавању? Или је овај предлог можда добар у теорији, али ће се, као и многе друге идеје, у пракси показати као смејурија?
РОДИТЕЉИ МНОГО ЗНАЈУ
Није изненађујуће што удружења родитеља подржавају ову иницијативу. Драгана Ћорић из удружења Родитељ даје подршку предлогу министра за увођење једног другачијег оцењивања рада наставника у основним и средњим школама. „Просветни радници су некако непримерено, последњих дана, од како је министар најавио ову меру, почели да квалификују компетенције родитеља за било какво оцењивање њиховог педагошког рада, заборављајући да се добар део њих налази такође, само у другој школи, у улози истог тог некомпетентног, саможивог, насилног и декадентног родитеља, како су нас најблаже називали претходних дана. Ако добро познајем област физике, можда сам и наставник тог предмета у другој школи, то моје знање и моје компетенције у тој области никако не замагљује улога родитеља“, сматра Драгана Ћорић.
Према њеном мишљењу, нису сви родитељи насилници, старлете, лоши људи који вам стављају нож под грло и претећи траже да купе оцене своје деце. „Нити су такође сви наставници толико добри и напаћени као што се исто приказује у јавности. Нити су сва деца хулигани, како се то представља у јавности, и поред повећаног вршњачког насиља у школама. Оно што ће нас уништити као друштво је свеопшта генерализација и извртање чињеница на такав начин да нам тако изврнуте послуже као штит од било какве промене. Министар је говорио о оцењивању, не о уцењивању. Верујем да је могуће успоставити објективизирана питања за родитеље, на основу којих је, као на факултетима, могуће оценити нечији приступ раду, став према себи, предмету и настави као начину живота.“
Универзитетским професорима је оцена студената један од услова за даље напредовање и сугестија за побољшање односа и рада са студентима, зашто не би било могуће спуштање тог евалуационог критеријума и на ниже нивое образовања, пита се Ћорић: „На крају, зашто ускратити својеврсно затварање круга о оцени рада просветних радника – имамо екстерну и интерну евалуацију њиховог рада, коју обављају стручњаци, просветни саветници, инспекција. Зашто им смета и укључивање родитеља, јер, на крају крајева, они своје највеће благо шаљу њима, на стицање нових знања, а не да би били покусни кунићи за професорске страхове, фрустрације због неуспелих штрајкова и незадовољства због избора професије.
Ми смо сви на једној страни у процесу образовања. И немам ништа против ни да наставници оцењују родитеље – само што они, од свих хвалоспева свом знању и висини, не знају да им тај механизам оцењивања родитеља већ стоји у постојећем закону о образовању и васпитању, у протоколима о заштити деце од насиља, злостављања и занемаривања и другим актима. Ако ме иједан сада просветни радник пита који су то механизми… Па, мислим да је боље да преиспита познавање техничких захтева за обављање своје професије, јер очигледно да му мањкају знања управо из те области. А ту смо ми као родитељи најкомпетентнији да их оцењујемо“, убеђена је Драгана Ћорић из удружења Родитељ.
САВЕЗ, А НЕ ПАКТ ПРОТИВ РОДИТЕЉА
У међувремену, одржан је састанак министра са представницима Центра за интерактивну педагогију и Ужичког центра за права детета о новим модалитетима учешћа родитеља у образовном систему. Тим поводом, издато је саопштење у којем се наводи да родитељи и наставници морају бити савезници и да је потребно да се успостави боља сарадња наставника, родитеља и деце и да све буде у интересу ученика. „Правимо нови савез. Онај који је недостао, породица-школа. Улога родитеља делује као врло јака, али није тако. Ако радимо реформу, морамо поставити добре темеље. Родитељи морају да се укључе у педагошки стил наставника јер само партнерством можемо доћи до већег квалитета. Мора се чути и родитељска реч, да сви изнесу своје проблеме и нађу заједнички именитељ, како би се неке лоше ствари у школама кориговале“, рекао је Шарчевић, наглашавајући да то „неће бити пакт против наставе и наставника“, како то неки приказују. Министар Шарчевић је рекао да родитељско оцењивање није „лов на вештице, већ тражење разумног модела да се неке лоше ствари по школама коригују. Зашто? Зато што не раде сви директори. Имао сам састанак са директорима и рекао сам да ћемо школама где су оцене родитеља и ђака добре и где је екстерна евалуација добра дати аутономију.“
Јелена Жунић Цицварић, директорка програма Ужичког центра за права детета, подржава предлог министра и каже „да се већ деценијама говори о томе да су родитељи кључни партнери у процесу васпитно-образовног рада“ и наглашава да је важно укључити локалне самоуправе. Није дефинисана методологија рада, наставља директорка ужичког програма, али је било речи о модалитетима и у наредном периоду радиће се на дефинисању модела за снажнију партиципацију родитеља. Сличног је мишљења и Борис Спасић, заменик директора Центра за интерактивну педагогију. „Центар за интерактивну педагогију (ЦИП) поздравља иницијативу Министарства просвете, науке и технолошког развоја у вези са развијањем системских механизама за смислену партиципацију родитеља на нивоу образовних установа и локалних самоуправа, како би у партнерству са наставним кадром радили на унапређења услова за развој, образовање и живот деце“, наводи Спасић и ближе објашњава повод састанка.
„На састанку са министром представљен је модел Савета родитеља општине/града и разматране су могућности за даљи рад са Саветима. Модел Савета родитеља општине/града је осмишљен и у пракси испробан у оквиру иницијативе ‘И родитељи се питају’, која је спровођења у сарадњи са Министарством и представља пример добре праксе сарадње родитеља, образовних установа, локалних самоуправа и удружења родитеља. Савет родитеља општине/града оснива општинска или градска управа као своје саветодавно тело. Чине га родитељи именовани од стране савета родитеља предшколске установе и свих основних и средњих школа на територији општине/града.“ Према његовим речима, Савет родитеља општине или града требало би да ради на унапређивању рада савета родитеља образовних установа у сарадњи са другим родитељима и запосленима у установама, као и на: унапређивању сарадње и комуникације са другим родитељима у оквиру одељења/васпитне групе, унапређивању сарадње са управом школе и наставним кадром, већем учешћу у планирању, праћењу и вредновању развоја, квалитета, безбедности и инклузивности образовних установа, наставног процеса и ваннаставних активности. „Чланови Савета информације са састанака преносе родитељима у образовној установи, а информације о потребама родитеља и деце износе на састанцима Савета. Они на тај начин представљају својеврстан канал комуникације између родитеља из образовних установа и локалне управе“, објашњава Спасић.
Не постоји родитељ који не жели да му дете похађа школу која га мотивише и стимулише на учење, школу која развија његове таленте и самопоуздање, школу у којој се и друга деца осећају успешним у оквиру својих могућности и интересовања. Да би се то постигло, потребна је темељна и системска реформа школства. У том смислу, улога родитељског оцењивања педагошких стилова наставника делује као гашење пожара кофом воде.
(„Време“)
