Ф И Н С К А Н И Ј Е В И Ш Е О Н О Ш Т О Ј Е Б И Л А
З Е М Љ А Л Е Т Њ И Х Ч А Р О Л И Ј А
АКО ОДЛУЧИТЕ ДА ОТПУТУЈЕТЕ У ОВУ,НАМА НЕДОВОЉНО ПОЗНАТО, СКАНДИНАВСКУ ЗЕМЉУ, МОРАТЕ БИТИ СПРЕМНИ ЗА РАЗНА ИЗНЕНАЂЕЊА,ОД КОЈИХ ЈЕ ЈЕДНО- ЛЕТЊА КЛИМА, АЛИ И СВЕПРИСУТНА ЉУБАЗНОСТ И ЧЕСТА ОТВОРЕНОСТ ЗА КОМУНИКАЦИЈУ СА СТРАНЦИМА, А ИЗНАД СВЕГА СВЕОПШТА СПРЕМНОСТ ДА СЕ УВЕК И СВУДА КОРИСТИ ЕНГЛЕСКИ ЈЕЗИК,КАО ЗАМЕНА ИЛИ ДОПУНА ЗА МАТИЧНИ СУОМИ
Тим, наиме, именом сами Финци зову свој језик и народ,који је, слично Мађарима, дошао последњи,међу Скандинавцима, у те северне крајеве. Финци су, заправо, географски и историјски упућени само на два народа – на Швеђане и на Русе. Према првима и данас гаје неку врсту сервилности и, можда није прејака реч, страхопоштовања, а не треба занемарити ни чињеницу да је цела Финска до 1809. године била у саставу Краљевине Шведске.Тада западни суседи препуштају Финску Русима према којима се и данас овде гаје велико подозрење , одбојност и (прикривени) страх. Мада се то по бројности руских туриста у разним деловима Финске не би рекло. Али, не заборавите да су још у царска времена Руси гледали с позиција колонијалне силе Финску,која је 6. децембра 1917. стекла независност и да, вероватно, сличних погледа има понегде
и данас. А има и сачуваних трагова царске Русије у данашњој Финској: рецимо споменик цару Александру I Романову на Сенатском тргу у Хелсинкију, или летњиковац цара Александра III у Лангинкоскију , месташцу у шуми недалеко од града Котке на Балтичком мору. Где се овог августа често сливала река туриста да би, као у медитеранским земљама, уживала у благодетима не тако бројних плажа и топлог мора.
Наиме, цело лето је било веома топло, а у јулу и августу су измерене за Финску рекордне температуре и до +37. То је условило не само повећан број купача на обалама Балтика и језерима,којима је премрежен југоисток и центар земље, већ и смањене гужве у Хелсинкију,Туркуу,Лахтију као трима највећим градовима јужне Финске ,које сам посетио. Домаће становништво тешко подноси овакве врућине,па сви гледају да се склоне, чим им околности допусте, у летњиковце,шумско-језерске оазе,а не мали број је отпутовао у иностранство,користећи неки од одмора.
Финска је земља са веома високим животним стандардом,који је, по свим економским параметрима, међу највишим у Европи и свету.Но, као и други Скандинавци и протестанти,Финци се не облаче раскошно, нити негују богаташки егзибиционизам у било ком 
смислу.Униформисаност изгледа становништва нормално најмања је у Престоници где можете срести доста имиграната с разних меридијана,који уз туристе, доприносе космополитском шмеку који би ваљало да има сваки већи град у Европи.У центру града,који са свим предграђима и околним градовима,као што су Еспо,Ванта и други, једва добацује до милион становника, срећем и Роме,који су, чујем у Француској постали болна тема. Један од њих прича са другим на течном финском и то ми правлачи пажњу. Пошто је фински језик далекоисточног порекла и тешко га је научити ван Финске(на пример, има 15 падежа), претпостављам да су та два пролазника већ поприлично дуго ту.
Кад појединац први пут језди том земљом , стиче, можда и варљив,утисак да је у њој социјални систем тако развијен, да овде нико не може остати без крова над главом, хране,одеће и обуће. Ипак, неки документарци на недавно, у нас, одржаном фестивалу “Нордијска панорама“ показују да живот разних категорија имиграната овде није нимало лак, да се и ту каткад дешава репресија над њима, а има, све више, оних који бивају депортовани. Загледам се у лица људи који ходају и журе центром Хелсинкија у једно августовско подне. Испрва делују намогрђено и прилично забринуто.У међусобној комуникацији су уздржани, шкрти на речима и изразима емоција,чак и миришем отуђење. Ретко ко гледа људе око себе.
Можда фудбалска утакмица није догађај типичан за Финску, али ја меч Лиге шампиона “Хелсинки“- “Партизан“ никако не могу да пропустим. Стадион “Finnair“ половично је попуњен у спарном предвечерју. Домаћих навијача је више, али се чује и група од педестак “гробара“. Нема инцидентних момената за време трајања утакмице,коју је дефинитивно смирио наш нападач Клео поготком на самом почетку утакмице. Зато разућено гледам понашање гледалаца на чистим трибинама. Иако у полувремену многи пију пиво, не проналазим ниједног потенцијалног деликвента. И то је,колико освежавајуће, после извесног времена, заправо досадно. Утакмица се предвидљиво завршава победом нашег шампиона , али не видим да је било ко од гледалаца љут и бесан.Напросто, људи се у групицама, а више самостално удаљавају без сачекивања и стадион је већ 15-20 минута након краја меча празан. Одлучујем да преспавам у оближњем хостелу који је у саставу Олимпијског стадиона. Ту је запаљена бакља далеке 1952. године.У хостелу,нормално, углавном млади људи из разних крајева света. Неке од њих питам како им се допада ова земља. Унисоно одговарају да им се веома допада и да је прилично различита од њихових матичних земаља.
Ноћ , заправо, и не пада на град.Овде су крајем јула и почетком августа ноћи поларне светлости, док у јуну,и почетком јула можете доживети чувене беле ноћи. Кад је целе ноћи заправо нешто налик на сумрак.А поларна светлост се види као светла пруга на небу око које се свија обруч “меке, растресите“ ноћи.Дивим се овом природном феномену . Сећам се романа Милоша Црњанског “Код Хиперборејаца“. Када главни јунак бежи својом маштом у северне крајеве из бучног и прљавог Рима. Ту се помиње фамозна aurora borealis. Ја не маштам, већ је гледам очима стварности.
Наредног јутра ето ме у главној хелсиншкој луци, а има их још три.Бродова има разних,од рибарских до прекоокеанских.Ипак, највише је ферибота који крстаре по Балтику.Њихова фреквенција је знатно већа викендом када се приличан проценат овдашње популације на њих укрца не би ли,пловећи, провео још један “пијани викенд“.Тај обичај смањује деликвенцију и друге проблеме на копну. Када смо већ код процената,у земљи од пет милиона имате један куриозитет: отприлике исти број(нешто мање од 10 посто) је функционално неписмених људи, говорника којима је шведски матерњи језик и православних верника.Или, обрнуто, огромна већина становништва је писмена, говори суоми језик и лутеранске је вероисповести.
Кад се затекнете у чувеној Цркви у стени познатој као Таивалахти, стичете утисак као да смо се сви вратили у камено доба и очекујете да однекуд упадне лик из цртаног филма Кременко са породицом.Мноштво путника намерника из разних крајева света на улазу дочекују религиозне поруке на папирићима, одштампане на многим језицима света.Разлике између српског и хрватског су у ћириличном то јест латиничном писму, нема бошњачког и црногорског језика, а порука с називом “албански“ је писана,опет, на нашем језику. Занимљиво је и то да се туристи понашају предвидљиво и типично за културе којима припадају: Европљани уредно седе у клупама и пажљиво слушају клавирске партитуре које се изводе уживо,гости са Далеког истока се сликају у разним комбинацијама, људи из муслиманског света богобојажљиво стоје и са чуђењем посматрају ентеријер богомоље.
Од грађевина у Хелсинкију још ми пажњу привлаче зграда Финског Парламента који броји 200 посланика( тренутно је на челу државе женски дует Халонен-Кивинисјеми), концертна хала “Финландија“,“Хелсинки Арена“ где је наша Марија Шерифовић на Евросонгу 2007. однела победу за Србију,те Музеј модерне уметности Кијазма. Већину поменутих грађевина радио је славни фински и светски уметник Алвар Алто. Та традиција поштовања тековина уметности овде ће бити крунисана 2012. када је управо овај град светски центар културе. Слично као у Београду зграда Финског народног позоришта налази се на једном од централних тргова преко пута Народног музеја, а између њих је статуа чувеног финског песника Алексиса Кивија. У центру града је претежна концентрација споменика. Највише ме интересује прича о маршалу Манерхајму, некадашњем војсковођи и првом послератном председнику Републике на кога су Финци тако поносни.
Овај учени официр, био је заправо совјетски ђак, јер је активно учествовао у Октобарској револуцији на страни бољшевика иако он то није био. Искуства је пренео у своју отаџбину где је покушао да устроји систем одбране,мешајући совјетски и немачки модел. С почетком Другог светског рата Финска влада је приступила савезу са Трећим рајхом,а совјетске трупе су упале у земљу и покушале да је окупирају. Тада је избио чувени Зимски рат где су на страни Финске учествовали добровољци из разних, највише скандинавских земаља. По тумачењу данашњих Финаца, иако је изгубљен део Карелије,који они сматрају Финском,Манерхајм и војска су успели да сачувају слободу народа. Не помиње се колику су подршку у том боју пружили нацисти. У сваком случају, Манерхајм је за Финце херој-ослободилац,захваљујући коме земља и народ сачуваше своју независност. Од крајњег севера до југа земље подигнут је такорећи лимес бункера за одбрану земље од напада са истока. Данас ова појава делује гротескно.
Одлучујем да одем у финску Карелију, дакле југоисточни предео Финске , покривен искључиво четинарским и брезовим шумама и језерима. Стижем из Хелсинкија intercity возом у Лапенранту, град од шездесетак хиљада становника на јужној обали Саима језера, једног од најпространијих у земљи. Колико схватам овај град је и географски и историјски центар јужне Карелије.Има техничко-информатички универзитет с једним бројем страних студената,лепу луку која је врло прометна лети, јер одавде креће водени језд дуж већег дела земље коју је могуће обићи и кружећи језерима; затим,у Лапенранти има десетак храмова, од којих је један православни. Ту упознајем оца Арнеа који ми разјашњава зашто се Финска православна црква придржава грегоријанског календара и зашто се зближила са Васељенском патријаршијом, остајући у одличним везама с Руском православном црквом. Крај Лапенранте видим увек активну фабрику хартије која извози производе у разне крајеве света. Питам да ли се то секу финску или руске шуме,један од мојих финских познаника грозничаво одговара да се интензивно секу финске шуме,чак и за руске потребе.Но, то ми не делује уверљиво. На много места видим таблу с ознаком Pietari, то је финско име за Петроград,који је од Лапенранте удаљен око 200 километара. Питам свог финског домаћина да ли је скоро био у тој негдашњој царској престоници, одговара да давно није ишао на ту страну и да су многе зграде у Петрограду изграђене од финског мермера. Осећам утуљени гнев у њему и не дирамо више ту тему.
Одлучујем да посетим градску библиотеку у Лапенранти. Уређена као космос, подељена на десет одељења и то на три спрата, она стварно оправдава моја очекивања да је свака библиотека овде прави центар културе. Одељења за интернет,дискове и новине-часописе су једног преподнева била прилично попуњена. Претпостављам да сви уредно долазе и користе све што могу. Питам једног од службеника да ли се плаћа чланарина, он одговара да су све услуге бесплатне одлуком градске управе.
Тих дана је градоначелник Лапенранте господин Сепо Митинен имао разлога да буде посебно поносан. У граду је другог викенда у августу отворен познати летњи фестивал “Ноћ тврђаве“. После чујем да су летњи фестивали традиција многих градова у Финској, отприлике као вашари широм Србије. Њихов вашар изгледа тако што се нигде не продаје алкохол и роштиљ,само сокови и пецива, слаткиши, али зато у сваком кутку Градске тврђаве можете да изаберете понеки културни садржај за своју душу. Скоро сви музички жанрови су заступљени, има и представа на отвореном, изложби у ентеријерима, фолклора, илузиониста, разних виртуоза и играча с ватром. Највише ми пажњу привлачи један шесточлани девојачки певачки састав који изводи чувене светске поп хитове, рецимо песме АBBA,Madonne,Britnez Spears,Shakire на тако умилан начин да ми малтене лепше звуче од оригинала. Питам их да ли смем да их снимам,одобравају ми.
У једном делу тврђаве прави мали амфитеатар, ту се свира рокабили, а на зидинама с друге стране чак и панк. Финци, иначе, имају јаку традицију панк бендова. Мноштво младих ни по чему не одудара од вршњака из других крајева Европе тако да бих слободно могао да их копи-пејстирам на наш “Егзит“, на пример.
Овде сви знају да се служе енглеским језиком.Чујем да је овде претходних година била организована маса курсева енглеског језика о трошку државе за све оне који су хтели да га добро науче. То не треба да чуди у овој ери убразане глобализације, али и зато што је суоми језик толико компликован,па се трезвено мисли како га странци неће користити. Друго, као и сви скандинавски народи,и Финци сматрају да на енглески језик имају посебну тапију. А то је свакако и у вези с бујањем урбане културе коју овде могуће наћи у сваком засеоку.
Да бих се уверио у ту своју претпоставку, умољавам још једног финског пријатеља да ме одведе у неко село где некога познаје. Седамо у његова кола (не треба наглашавати да сви возе нове и сређене аутомобиле) и одлазимо до оближњег места Таипалсари. Он то зове селом,али тамо наилазимо на још једну, додуше мању луку,која је некад била много прометнија док није изграђен друм до Лапенранте, на Центар за културу где се одржава игранка, на Дом здравља, на супер модерну школу, на бар пет-шест продавница и на један мегамаркет. Ако вам још кажем да и ту срећем бар десеторо људи који течно говоре енглески, нећете ми замерити на прилично глупом питању :
– Пошто ово није село какво сам ја замишљао, да ли бисмо могли да одемо у неку дивљу природу, тотално ван цивилизације?
Само предрасуде су могле да ми створе утисак да су Скандинавци недруштвени. Финци,које срећем, веома су радознали и љубазни, вешти у постављању питања и у избегавању неких закључака у вези са њиховим социјалним благостањем.Радије причају о времену, нарочито о непогодама. За њих су у том моменту предмет посебне бриге пожари који бесне у Русији. Неки од њих ,чак, мисле да то може стићи и до њиховог краја. И, заиста, последњег дана мог боравка у Финској на почетку вечерњег дневника је ишла информација да је олујни ветар донео на крајњи југоисток земље дим са простора Русије, али је кретање тог ваздуха ишло ка североистоку што значи да је заобишло остале територије ове скандинавске државе.
Пошто сам већ обишао Хелсинки,Турку,Лахти,Котку,Хамину, Лапенранту, тражим од свог финског домаћина да кренемо мало северније. Он прима моју жељу к знању. Скрећемо са аутопута Петроград-Хелсинки на магистрални пут ка Микелију,даље Куопију. Не знам шта је крајње одредиште ове трасе, али знам да идемо на север. То ми каже мапа,али и другачије растиње. Шуме нису тако густе као на југу, све је више жбуња и дивљег биља. Чини ми се као да је тло све мекше, а ваздух оштрији. Но, и овде жива у термометру не пада испод 30 степени тих дана,кажу само да су вечери свежије. Типичан Финац се странцу не жали, али ја видим да им није лако. Предлажем свом водичу да негде одемо на купање. Он се насмеје. Купање не иде без сауне.
Свака кућа има сауну, али постоје и јавне сауне.Финци иду у сауну током целе године, неки сваки дан,неки једном седмично.Углавном,мушки иду с мушкима, жене са женама, а породице заједно.Обично и летњиковци имају у свом саставу сауну.
Убрзо је “nokkia“(иначе тако се зове место у средишњој Финској) обавила посао и ми смо скренули с магистралног пута и почели да се увлачимо у дивљину природе. Пут је, чак, у једном тренутку прешао на макадам.Узбуђење је почело да расте. Питам да ли у овим пределима има неких већих звери, јер у Карелији не памте кад су видели медведа, само јелене и лисице. Домаћин ми каже да је и овде доста ретка појава медведа, али су ирваси редовни. Каже још да се на локалним радио и тв станицама обзањује кад неко на даљину примети медведа.
Стижемо до једне шумске куће, заправо летњиковца на обали језера.Касно је поподне.Видик нам баца двадесетак километара уоколо и нема никакве куће ,нити трага цивилизације.Управо оно што сам желео да доживим.Ту нас дочекује још један љубазни,комуникативни и разборити Финац. Драго му је што ће имати прилику да буде мој домаћин. Пре дуже приче, предлажем да се окупамо у језеру и питам да ли је вода довољно топла.
-Свакако, -одговара ми мој нови познаник- а ту је и сауна.
Збиља, кућерак,шћућурен у дрвећу крај обале чека свог новог госта.Ова сауна се греје на угаљ,а током третмана се температура повећава доливањем воде на отвор пећи.Шибање брезовим гранчицама је у фукцији боље циркулације,а то је и психолошка одбрана од “удара“ повећавања температуре. Тада догревасмо до +70 и остасмо неких пола сата унутра у разговору. Ту сам, поред осталог, сазнао да се управо тих дана у Финској дешавало неко Светско првенство у саунарењу, па је неки Рус у финалу изгубио од Финца тако што му је отказало срце на температури од преко сто степени! На тако високој температури крв ми се следила у жилама,али нисам показао нелагодност. Колико ми је третман у сауни био сазнајно занимљив, толико је бањање у финском језеру у предвечерњем штимунгу, кад вам се чини да сте побегли од неуротичног света и заглушујуће цивилизације, једно невероватно опуштање. Вода је млака, али пријатна,понеки водени цвет вас додирне,нема страха,нервозе,буке,журбе,обавеза,било каквог грча. Остајем у води најмање сат времена.Моји домаћини спремају закуску.Сигурно је да ћемо све то нечим залити, а можда и упалити ватру. И онда ми неко каже да је хедонизам неспојив са севером. Преостала ми је само још једна жеља у вези са Финском- да досегнем ивицу поларног круга.
Растко Јевтовић
