Данас је четврт века од смрти мога оца Радована Самарџића. У међувремену сам уредио, преуредио, објавио, допунио цело његово завештање, непоновљиво у нашој науци и књижевности. Никад нисам истицао његово име у наставничкој, научној или политичкој каријери. Сарадња и сукоби генерација су кодови модерног развоја. Никад нисам користио наставничко или научно звање у каријери која није академска. Данас ипак подсећам на легат нашег заједничког посла. Оспоравања, која су свакодневна, подносим ћутањем и оптимизмом. Сматрам да сам легитиман предмет напада, увреда, клевета, некад и криминалних претњи. И убудуће не намеравам да, попут наших најмизернијих личности, кад их прозову или им прете, кукумавчим пред колоквијалном патологијом. Те свакодневице се сетимо тек кад нас се она дотакне лично и непосредно.
Данас помињем Филозофски факултет и надам се да нећу морати никада више. Данас је Филозофски факултет поново под оним ударима које је трпео 1998-2000, када је ондашњи закон о универзитету завео диктатуру јуловско-шешељевског пролетаријата. Филозофски је тада преживео, претежно неоштећен, али не захваљујући тужној мањини нас који смо одбили да потпишемо изјаве лојалности Милошевићу, Шешељу и с њима интересно и породично повезаних лица. Опстао је захваљујући хиљадама наших суграђанки и суграђана који су се, у току најтежих година, упорно борили како би најурили с власти злочиначко удружење које поново прети да ће, из структура власти и опозиције, разорити државу и њене институције. Не само 5. октобра. Кад смо, сутрадан, руској држави поклонили 6. октобар, починили смо ону издају коју понављају сви који данас, распоређени и организовани у власти и опозицији, корачају под заставом руског мародера.
Не призивам свога оца, само позивам на сећање на његов труд, таленат, харизму, доброту. Исписао је неке од најлепших реченица језика који је заједничко добро југословенског народа. Замишљам како би мирно и са осмехом пратио кампању преступника повратника који вређају његов Филозофски чије наставнице и наставници користе управо своја уставна права како би обавили своју политичку и друштвену обавезу. То право је овдашњи common law. Право да се, у најбољим намерама, коригује држава, увек кад замру њене демократске институције. И ако то није јасно, моје су речи које позивају на интеграцију у ЕУ и добросуседске односе.
Нема важнијег правног и политичког документа од завршне речи Слободана Ружића, адвоката оштећених у суђењу за убиство новинара Славка Ћурувије. Ружић је сталожено, са ставом који је важнији од односа према конкретном предметном делу, документовао спрегу државе, политичког прогона, медијског терора и организованог криминала. Памфлет „Ћурувија дочекао бомбе“ био је претња целог система, не само усамљеног режимског бота. Памфлет је био најава реализована ликвидацијом Славка Ћурувије и затирањем трагова (Курак и његов газда итд). Ако Филозофски, и било ко од потписника, буде повређен, на било који начин оштећен, позната су имена која су се послужила маниром криминалног памфлета из 1999.
Аутор: Никола Самарџић
Извор: Пешчаник
